Историја манастира Пећке Патријаршије

Црква светог Николе

Мала црква посвећена св. Николи ослања се на јужни зид Богородичине цркве, али је издвојена од три обједињене цркве. И њу је подигао архиепископ Данило II, у исто време приближно када и цркву Богородице и припрату са пиргом, између 1330. и 1337. године.

По архитектонској конструкцији црквица св. Николе је врло једноставна. То је једнобродно здање, саграђено од камена и опеке. Засведено је полуобличастим сводом, који ојачава потпорни лук ослоњен на два пиластра. Мала апсида је споља тространа.

Испред западне фасаде храма св. Николе, као и уз део јужног зида Богородичине цркве, налазио се првобитно отворени трем. Како је временом био замењен другим, неодговарајућим, то је он приликом рестаурације Пећке патријаршије 1932. уклоњен. Сада је у простору некадашњег трема, пред улазом у цркву св. Николе, смештен саркофаг патријарха Максима (1656- 1673.). Уклесан натпис на поклопцу бележи да је патријарх преминуо 1680. године.

Није сасвим извесно да је Свети Никола био украшен фрескама у XIV веку, јер се у биографији Данила II само помиње да је црква била украшена. Ипак, трагови неких старијих фресака у соклу на јужном зиду олтара као да на то упућују.

Натпис над улазним вратима са унутрашње стране казује да је црква „пописана“ по налогу и трошком пећког патријарха Максима крајем 1673. или до јесени 1674. године Иако се у овом натпису не помиње да је аутор зограф Радул, најпознатији уметник седме и осме деценије XVII века, сви познаваоци се слажу да је он исликао црквицу св. Николе.

Радулове зидне слике се не истичу посебним уметничким вредностима, али својом занимљивом тематиком оне заслужују пажњу. На јужном зиду у првој зони налази се ктиторска композиција: патријарх Максим, вођен од св. Николе, приступа Христу. Од свих ових ликова најважнији би био портрет патријарха Максима, али његов ликје, нажалост, као и неке друге фигуре прве зоне, доста пропао. Нарочито су велика оштећења на патријарховом лицу, али су остали неизмењени раскошна митра на глави и донекле тамноцрвени сакос – горња одора. На супротном, северном зиду, исто у првој зони, Радул је приказао и најугледније српске светитеље, претежно ктиторе Пећке патријаршије: Стефана Немању као монаха, св. Саву Српског и архиепископе Арсенија I и Данила II.

Избор осталих појединачних сликаних ликова сасвим је уобичајен: у олтару, у Поклоњењу агнецу учествују чувени литургичари и архијереји, улаз чувају арханђели Михаило и Гаврило, на пиластрима су пустињаци-столпници, у олтару су Благовести, а на западном зиду Успење Богородице. Међутим, веома опширан циклус посвећен светом Николи крије више иконографских изузетности. Дужином целог свода распоређено је чак двадесет и пет композиција о животу и посмртним чудима овог светитеља, што је превише за једну малу цркву. Међу његовим чудима, од којих се нека ретко приказују, две сцене у олтару су посвећене и Стефану Дечанском. Како то описује Григорије Цамблак, свети Никола је обећао на Овчем пољу ослепљеном српском краљевићу да ће му вратити вид, а потом је своје обећање испунио у Цариграду, где је слепи Дечански био у заточеништву. Оваквим повезивањем српског владара са св. Николом још један је пример тежње српске цркве да истакне светитељски значај својих владара.

У оквиру циклуса о св. Николи у пећкој црквици насликана је и једна мања целина која сведочи о руском утицају на тадашње српско сликарство. То је прича о Чуду св. Николе са Половцем, која је приказана у пет слика на северној страни свода наоса. Њен подтекст је врло јасан: светитељ се стара да завети дати пред његовом иконом буду испуњени, паје стога св. Никола оштро казнио Половца који није хтео да плати Русу обећани откуп. Сликама у Светом Николи много што-шта недостаје у занатском погледу: пропорције су поремећене, извор боја је скроман и оне нису изразите, поједностављена композициона решења се заморно понављају. Ипак, известан уметнички ниво се још држи и до правог слома доћи ће тек за петнаестак година, у доба Велике сеобе.

Садашњи дрвени иконостас у Светом Николи био је подигнут убрзо после живописања црквице, 1677. године. Иконе са њега, прва, Богородице Умиљенија и, друга, Христа са св. Николом, сада су у ризници, смештеној у цркви св. Димитрија. Овде је остао само вешто резани и позлаћени дрвени оквир иконостаса са новијим иконама.

Manastir Pecka Patrijarsija

Манастир Пећка Патријаршија – Црква св. Николе, Успење Богородице, детаљ, 1673/1674.