Историја манастира Пећке Патријаршије

Архитектура

Пећка Патријаршија је манастирски комплекс код Пећи, на улазу реке Пећке Бистрице у Руговску клисуру. Грађена је од треће деценије XIII века до средине XIV века, а састоји се од главне цркве Св. Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Св. Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Св. Николе – као и заједничке спољне припрате на западној страни.

Манастирски комплекс Пећке Патријаршије састоји се од четири цркве које су саграђене у периоду између 13. и 14. века. Вековима је овај манастир био средиште Српске Православне Цркве. Налази се у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. До осамнаестог века манастир је био напредно монашко средиште са стотинама учених монаха. Услед сурових турских зулума Патријарх Арсеније је крајем седамнаестог века у великој сеоби повео из овог подручја хиљаде хришћанских породица у Јужну Угарску. И поред притисака локалног муслиманског становништва манастир се одржао до данас. Након Другог светског рата Пећка Патријаршија је претворена у женски манастир. Мада овај манастир административно не припада рашкопризренској Епархији, његова историја је уско повезана са историјом других манастира ове Епархије. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је у непосредном надлештву Српског Православног Патријарха у Београду где је данас средиште Патријаршије.

Данас је Манастир Пећка Патријаршија веома важно духовно средиште са сестринством од 25 сестара. Након пожара који су 1981. године подметнули Албанци изграђени су нови манастирски конаци са новом Патријарховом резиденцијом. Након рата на Косову и Метохији 1998-1999 манастир Пећка Патријаршија постао је духовни и национални центар за преостале Србе северно-метохијског и хвостанског региона. Сестринство се бави хуманитарним радом и одржава манастирску економију.