Припрата

Припрату испред трију цркава подигао је архиепископ Данило II почетком четврте деценије XIV века. У његовој биографији ова градња описује се доста подробно. Посебно се истиче да је желео да сазида припрату “достојну многога причања”. После описа градње помиње се да је над припратом саградио и катихумену, као и велики пирг пред црквом у коме се налазила црквица посвећена ктитировом имењаку Данилу Столпнику. На самом врху пирга била су смештена звона, која су, по налогу Данила II, донета са Приморја. Данас се разазнају само темељи овог пирга – куле, алије припрата очувана у приличној мери. Њен живописан изглед смеле конструкције, али разумљиво са мало детаља, види се на ктиторском портрету Данила II у цркви Богородице.

Замишљена као раскошни трем, припрата је била отворена са три стране. Због великог распона у њеној унутрашњости било је постављено по средини пет подупирача – два стуба и три ступца – који су носили сводну конструкцију. Ова припрата са витким мермерним стубовима, пространа, лепо осветљена, украшена фрескама изнутра, али и споља, будила је стога дивљење. Са разлогом она је поменута у једном старом родослову као једно од најлепших уметничких завештања прошлих векова: “Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде”.

Лепоту првобитне пећке припрате можемо, међутим, само слутити. Из конструктивних разлога, као и због дотрајалости, приликом обнове припрате Пећке патријаршије око 1560. године, морали су се затворита лучни отвори на спољашњим фасадама. Ово је пећку припрату спасло од рушења, али је она у архитектонском погледу много изгубила. Напори конзерватора у новије време нису могли да битно измене неугледност фасада припрате, тим пре што се сада на унутрашњим странама зидића између лучних отвора морају чувати и фреске из XVI столећа.

У припрати се, у складу са црквеном праксом, налазила у југо-западном углу и крстионица сачињена од црвенкастог мермера. Многи њени делови данас недостају, да би се могао реконструисати њен некадашњи изглед.

На источном зиду, уз улаз у цркву св. Апостола, постављен је мермерни “Престо светог Саве”. На овом престолу седели су српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним скуповима који су се одржавали у пећкој припрати.

У припрати је био сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Његов лик са моделом припрате, приказан на чеоној страни једног пиластра на источном зиду, нажалост, доста је пресликан 1903. године. Он се обраћа молитвом исписаном на свитку Богородици и Христу приказаним на суседним пиластрима.

Од првобитних фресака којима је цела припрата била украшена у време архиепископа Данила II мало је преостало. Све се оне налазе у југо-источном углу, претежно на источном зиду. Иако малобројне, по избору тема оне су врло занимљиве. Нарочито пада у очи Лоза Немањића на источном зиду код бочног, јужног улаза у припрату, на којој су приказани чланови династије од оснивача Стефана Немање – Симеона Српског до тадашњег краља Стефана Душана. Поређани у четири хоризонтална реда, очигледно је да се посебно истиче средишња усправна трака. У њој су, одоздо на горе, приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош I и на врху краљ Милутин, уз кога су са стране син, Стефан Дечански и унук, тада још краљ, Душан. Над улазом у цркву Богородице живописан је у XIV веку и ктитор Данило II, још као човек млађих година. Заједно са светим Николом он се приклања монументалном лику Богородице, која је представљена као Животоносни источник. Међу појединачним ликовима из XIV столећа истиче се реткошћу Богородица Млекопитатељница на јужном зиду. Богородица се на тој слици приказује као брижна мајка која доји сина.

Ове фреске радила су два мајстора. Један од њих је доста неизразит у колористичком погледу и занемарује обраду инкарната. Други уметник који ради претежно у доњим зонама бољи је у цртачком погледу и склон је истицању волумена.

Истодобно када се украшавала фрескама припрата, око 1330. године, живописане су претежно и фасаде припрате. Те зидне слике су много пропале, али се разазнају ликови појединих светитеља, чак и композиције. На јужној страни припрате, испод некадашњег трема, насликана је, поред осталог, и сцена рођења неког светитеља.

Приближно пола века касније, пре 1375, а изнад каменог “престола светог Саве”, настао је један необичан лик св. Саве Српског на пиластру уз улаз у цркву светих Апостола. Ту је први српски архиепископ означен као патријарх. Он носи свечану одору са китњастом калиптром на глави. Ово пренебрегавање историјске тачности био је свестан чин првих српских патријараха у настојању да узвисе оснивача српске независне цркве и одраз су борбе вођене са Цариградом око признавања српске патријаршије.

Ако се изузму фреске XIV века из југо-источног угла припрате и овај лик св. Саве, сав остали простор испуњавају зидне слике из 1565. године. Оне су настале убрзо пошто је у доба турске власти обновљена српска црквена организација и када Је њено средиште опет постала Пећка патријаршија. Натпис о обнови над малим вратима на северном зиду обавештава да је ктитор био патријарх Макарије и да је то учињено 1565. године (не 1561. како се раније читао делом ишчилео натпис са ознаком године).

Репертоар ових зидних слика је веома богат. У првој зони је насликан велики број угледних монаха, а међу њима са северне стране западног зида и познати балкански пустињаци: Петар Коришки, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Јоаким Сарандапорски, Гаврило Лесновски и Јоаникије Девички. На северном и источном зиду приказани су и неки српски архиепископи и патријарси из времена државне самосталности. Ликови балканских анахорета и српских црквених предводника унети су у тематику пећке припрате да би се на тај начин истакла свеобухватност српске црквене организације и углед њених светитеља. Остали ликови и композиције у припрати представљени су у складу са утврђеном тематиком великих припрата: у источном делу, на сводовима и испод њих, илустрован је Календар – 365 ликова, односно сцена за сваки дан у години, док је на северном делу припрате на сводним површинама приказано Седам васељенских сабора, један локални, у доба цара Хонорија, а близу њих је и Сабор Симеона Српског. У западном делу припрате сликане су композиције које се односе на Христов живот и учење, као и његове поучне приче – параболе. Све су оне сложене у одређене целине, по ученом теолошком програму, који је повезан са литургијским обредом и читањима делова јеванђеља на богослужењима.

Ово сликарство XVI века заостаје по својим вредностима за остварењима XIII и XIV века у Пећкој патријаршији. Међутим, у свом времену ове фреске се могу убројати међу најзначајнија сликарска остварења. Њих су израдили мајстори које је окупио патријарх Макарије и његови сарадници по обнови Патријаршије. Један међу њима, вероватно предводник сликара, Андреја потписао се на штиту св. Димитрија над улазом у цркву овог светитеља. Са живописцима пећке припрате радио је и пећки монах Лонгин, најчувенији српски сликар друге половине XVI века.

У цртачком погледу фреске пећке припрате из XVI гтолећа су коректно рађене, композициона решења су понекад спретно изведена, док је колорит поједностављен. Посматране као целина ове зидне слике, и по стилу и по иконографији, показују велику блискост са живописом прве половине XIV века. То је била свесна тежња и ктитора, патријарха Макарија и сликара Андреје и њихових помоћника, јер су у то време узори тражени у остварењима из времена највећег успона српске државе.

Уз главни улаз у припрату на западном зиду очувана су два лика, свете Ангелине и арханђела Михаила који потичу из 1875. године. То су фрагменти већег сликарског подухвата када су делови старих фресака у припрати и посебно у Светим Апостолима били покривени зидним сликама мале вредности.

Manastir Pecka Patrijarsija
Манастир Пећка Патријаршија – Припрата