Историја манастира Пећке Патријаршије

Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан фактор не само у религијско-културном него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно да је, са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага и Српске православне цркве. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију кренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; сем тога, Душан се могао надати да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи уравнотежити односе ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, са формалне стране, достојно моћи заменити цариградског васељенског патријарха у тим областима. За такав поступак он је имао и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених области имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, Цариградска патријаршија имала се ispo facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије и припале српској држави. Не знамо да ли је Душан, освојивши грчке области, покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак, а још мање учествовати у подизању Српске архиепископије на патријаршију, кад је све то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење Српске архиепископије патријаршијом он се је обратио патријарху пријатељске Бугарске царевине. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије II. На том сабору, сем цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије него и из освојених области Цариградске патријаршије и Св. Горе. Као гост присуствовао је том сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено да неки угледни епископи у старим српским областима, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престоници. Охридска архиепископија, која је сва дошла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним областима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јанићијем II и охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка.
Ускоро се приступило реорганизовању целе Српске цркве као патријаршије. Основане су неке нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је нпр. основана нова епископија у манастиру Леснову, и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким областима; обнављани су стари и подизани нови манастири. Сам цар Душан провео је целу зиму 1347/48. на Св. Гори, обдаривши манастире обилно не само новцем и драгоценим предметима него и земљама и селима по разним областима своје државе. Затим је и Душанов законик, који је донесен и попуњен на саборима у Скопљу 1349. и у Серу 1354, донео врло важна наређења и за устројство П. П. Према Законику и другим изворима, пећког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и светске властеле, у споразуму са владаоцем, а епископе је постављао Архијерејски сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављен је на престо Св. Саве и клицало му се: многаја љета. Ословљаван је са твоја светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља (неко време, до смрти патријарха Саве IV, 1375, и патријарх Срба и Грка). Патријарх је имао свога логотета, канцелара, који је писао патријарашка акта, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и царски, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда у његовом присуству полагао заклетву, и звао га да лично учествује у свима важнијим државним пословима. Византијски цар Јован Кантакузен забележио је да је Душан гологлав излазио пред врховног старешину своје цркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше.
П.П. називана је још и Великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Српска црква имала је тада, као и на Западу, потпуно феудалан карактер. Многи патријарси, архиепископи, епископи и игумани угледних манастира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена турских провала почели су владаоци да оптерећују црквена имања извесним дажбинама.
Као један од нај[ј]ачих власника земаља, црква је много допринела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, црквене и профане, и насељавала пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито на виши клир, који је почео да живи као и светска властела. Стога се догађало да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, сем прихода од свог престоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. Приходе су купили нарочити епископски изасланици, звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохијског свештенства и религијско-моралног народног живота. Епископије су испрва дељене само на инорије или парохије, доцније и на протопопијате. Парохијски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином места. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али су многи имали и своје баштине. Сем богослужења бавили су се највише обрађивањем земље. За обављање црквених функција добивали су од народа тзв. бир, принос у природним плодовима. Угледна и богата српска и грчка властела, нарочито у јужним крајевима, имала је у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења. Црквени суд је био у великом угледу. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свима људима који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много (в. Црквена властелинства). Духовни суд са исповедањем вршили су нарочити исповедници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохијских свештеника и протопопа, а доцније и калуђери. Да би се затрле многе празноверице из многобожачких времена у широким народним масама, сем црквеног законодавства и Душанов законик је устао свом строгошћу средњовековног законодавства против празноверица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака итд.

Проглашење Пећке архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест Цариградске патријаршије, иако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек после шест година (1352), несумњиво под утицајем политичких интрига византијског цара узурпатора Јована Кантакузена, после нових Душанових освојења на штету Византије и неуспелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене области, бацио је цариградски патријарх Калист I анатему или проклетство на цара Душана, патријарха Јанићија II и на цео српски народ, правдајући то тиме што је тобоже Скопски сабор ненадлежно установио Српско царство и патријаршију. Иако је очигледно да је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Стога је он покушао да расчисти тај спор и да измири П. П. са Цариградском патријаршијом. Али други крупнији и важнији државни послови омели су га да своју намеру изведе до краја. Међутим је 3. 9. 1354. умро први српски патријарх Јанићије II, на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На престолу га је заменио патријарх Сава IV, који је изабран на Сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. Сава је преживео цареве Душана ( —20. 12. 1355) и Уроша ( —2. 12. 1371).

За његово време чињени су кораци и са грчке и са српске стране да дође до измирења између Цариградске и П. П. Та акција довела је најзад 1375. до повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист I, који је и бацио проклетство на Србе. Он је, наиме, по споразуму са царем Јованом Палеологом, када је запретила велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364. у Сер удовици цара Душана, царици Јелени, да преко ње и ћесара Угљеше потражи помоћ од Срба, и уједно да поведе преговоре о измирењу Цариградске и П. П. Случај је међутим хтео да се Калист ускоро разболео и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између Српске и Грчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење. — Смрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Угљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем српске и драмске области. Он је 1368. све епархије у својим областима издвојио из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита поставио за свога намесника или егзарха у Угљешиној држави. Изгледа да пећки патријарх Сава IV није хтео пристати на ту трансакцију, те су преговори о томе трајали три године, али без резултата. Стога је уговор о измирењу склопљен само са Угљешом, и патријарх цариградски Филотеј дао га је свечано објавити у Серу маја 1371, после повратка цара Јована Палеолога са Запада, где је тражио помоћ од Турака и папи обећао примање уније са Римском црквом. Угљеша Је убрзо после тога, заједно са братом Вукашином, погинуо на Марици 26. 9. 1371. Провале Турака у јужне српске области после ове погибије и тешке несреће које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито после смрти цара Уроша, појачавале су у народу и код многих сујеверних представника Српске цркве уверење да су све то последице проклетства, те су неки писци, тога и доцнијег времена, осуђивали цара Душана што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства нај[ј]аче осећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живели измешано с Грцима, јер Грци нису хтели, а ни смели, да служе ри да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито после Маричке погибије, када је сва Св. Гора поново дошла под власт Византије. Стога су српски светогорски калуђери узели иницијативу да се скине проклетство са Српске цркве и Цариградска се патријаршија коначно измири са П. П. Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374. отишао кнезу Лазару, као најугледнијем српском господару тога времена, и обавестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бригу и послао га патријарху Сави IV. Али је српски патријарх и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву неправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег господара српског, Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора да спроведе измирење Грчке и Српске цркве. Снабдевен даровима, Исаија је, у пратњи бившег проте Св. Горе Теофила и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Јован Палеолог и патријарх Филотеј, са целим својим сабором, примили су лепо ово изасланство светогорских калуђера, и после кратког саветовања одлучено је да се скине проклетство, како са бивших царева и патријараха српских тако и са свих живих и мртвих чланова Српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и ником неподвлашћеног српског патријарха и да се за све то тражи само обвеза: да Срби, ако опет ојачају и узму грчке области, неће више збацивати с престола грчке митрополите и епископе које затекну у освојеним областима. О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је да са светогорским изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење Цариградске и П. П. Посланици су почетком 1375. дошли у Призрен, где је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Саве IV, који је у то доба (29. 4. 1375) умро, завршује опис тога догађаја речима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови са главом, и црква опет доби своје благољепије.
Призренским актом 1375. извршено је измирење Грчке и Српске цркве, али у самој П. П. није више било правога мира и реда. Са падом државног јединства опадала је и губила се моћ и Српске цркве. У расцепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. Стога су на висока црквена достојанства чешће долазили и такви људи који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву. Јасно је било да је са падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је пећки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар целе Српске православне цркве по свима српским областима Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, после смрти Саве IV. Дотле је патријарха бирао државни сабор са својим владаоцем; сада је, међутим, било више владалаца. Стога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара Зете и Пећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских области, без утицаја државних господара и њихове властеле. Са тим задатком сабор се састао у Пећи, крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума. Многи представници цркве, следећи сепаратистички дух тадање светске властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О општим интересима није се водило рачуна. Стога су се, после много препирке, чланови сабора сложили на предлог да за пећког патријарха изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3. 10. 1375. Али је он већ око 1382. морао напустити патријарашки престо и повукао се поново у свој осамљени пустињачки живот.
После косовске катастрофе (1389), за владе Стевана Лазаревића, који је успео да највећи део српских земаља окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним областима, које су, са падом под Турке, дошле под јурисдикцију Охридске архиепископије, штавише, и седиште патријараха од сада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама знатно ојачао. У исто време почео је поново да оживљава и духовни живот у П. П., да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране уметности. Тада је Србија, а с њом и П. П., постала уточиште и страних учених и других културних људи са истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овде, са померањем државног и црквеног центра на север, и цела духовна и материјална култура кретала у том правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића, главна њена снага била у централним и јужним областима српске земље. Деспот Стеван пренео је своју престоницу из Крушевца у Београд, обновио је њену Мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир са болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренео мошти св. Петке (Параскеве) и царице св. Теофаније. Те мошти добила је 1398. у Видину његова мати, кнегиња Милица, са Угљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Стеван је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим градом за одбрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери са разних страна да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводници, чија су дела од 15. до 17. века била од великог утицаја не само међу Србима него и међу Бугарима. Стеванов наследник, деспот Ђурађ Вуковић, пошто је Београд морао да преда Мађарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Смедерево (1430) и у њега дао пренети у Цариграду набављене мошти св. Луке јеванђелисте. Уз то је Смедерево постало седиште митрополита обновљене Браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке, и последњи српски патријарх самосталне српске државе Арсеније II становао је у Смедереву, у том последњем уточишту српске средњовековне државе и цркве, просвете и културе.
Са пропадањем српске државне самосталности упоредо се гасила и самосталност П. П. Све области П. П., које су Турци постепено освајали, одузимане су од ње и подвргаване јурисдикцији Охридске архиепископије, чији је архиепископ живео под турском влашћу већ од краја 14. века. На неколико година пред коначни пад Смедерева под Турке (1459), обе патријархове резиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурђе Бранковић, после смрти патријарха Никодима II или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен да пита цариградског патријарха Генадија Схоларија да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у том случају ако није више у његовој држави место које је дотле било катедра архиепископа и патријарха? Схоларије је одговорио: Владалац места и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, иако не постоји место у коме је раније била његова катедра; само у новом месту где се буде налазио архиепископ и патријарх не може постојати други епископ. Тако је последњи патријарх у самосталној српској средњовековној Србији, Арсеније II, по свој прилици раније био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухватала само крајеве Србије северно од Крушевца и Западне Мораве. Све остало било је под Охридском архиепископијом.

Када је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније II (око 1463), власт Охридског архиепископа механички се проширила и на тај још заостали део некадашње П. П. Ипак, изгледа да су неко време херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као заменици пећког патријарха, јер се покаткад у записима из прве четврти 16. века за њих каже да држе престо Св. Саве. Нешто доцније, 1530—1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле да обнови аутокефалну П. П., па је неко време, помоћу турских власти, успео да овлада и самом Пећи и учини да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен. Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успео је да коначно сузбије Павлову акцију: 1541. саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поново цела Српска црква дошла под власт Охридске архиепископије, али само за кратко време.
Већ за првих турских провала у области П. П. попаљени су и поробљени многи Манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П., тада су постепено све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије, или их разоравали па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су нпр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансерај. У Скопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ниједна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз наше крајеве у 16. веку забележили су да су у Нишу тада видели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сремској Митровици било је 17 џамија, а ниједна црква итд. Ни оправка старих цркава није се допуштала без великог мита, па и тада често само са материјалом од старе цркве. Звона су Турци поскидали где год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцености су разграбљене и упропаштене, тако да је нпр. путник Герлах 1578. у београдској престоничкој цркви нашао путир, дискос и свећњаке само од дрвета. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за издржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва је понеки већи манастир у забитнијем крају успео да код султана издејствује право на уживање бар најмањега дела својих пређашњих добара. Већина манастира је сасвим опустело, јер калуђери, које Турци нису побили, нису могли подносити намете и насиља, те су се разбегли које у Св. Гору, а које у врлети и планине.
Ту, далеко од турских очију, уз помоћ прибеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог горског извора или речице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања, они су се издржавали већином од милостиње коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили „у писанију“, да купе милостињу по разним крајевима нашега народа, доцније и у друге православне земље, нарочито у Румунију и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоценостима и новцу.
— Парохијско свештенство је такође много препатило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама година нису виђала свештеника. Рађало се, живело и умирало без црквеног благослова, без тајни и обреда. У селима где је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповском капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Путници из тога доба забележили су да су и по већим местима виђали свештенике босоноге и одрпане, при погребима и другим обредима. Варошки свештеници живели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је нпр. београдски прота крајем 16. века био по занату бојадисач, јер од малих парохијских прихода није могао живити. По закону су Турци признавали слободу вероисповести, али су у пракси свим силама настајали да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову веру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им требали поданици, раја која ће харач плаћати и све друге терете сносити од којих су мухамедовци били ослобођени. Али, ко би нанео ма и најмању увреду Мухамедовој вери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Поменућемо само случај са златарским помоћником Ђорђем Кратовцем, Србином из Кратова, који је 1515. у Софији жив спаљен јер се није хтео одрећи Христа. Такви примери челичне издржљивости и верског јунаштва много су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју децу од присилног или добровољног отпадништва од вере писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и девојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама на челу.

Карактеристично је да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигде није било ни политичке ни црквене самосталности и када су упропаштаване све раније културне тековине, осећао још доста снажан духовни живот и рад на црквеној писмености. Штавише, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампарије. Прва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519. Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду итд. Иако су те прве српске штампарије биле кратког века (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само Српској цркви него и Румунској, Бугарској и Руској. Сем тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника да су им Руси поручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се нпр. зна да је око 1532—1538. нарочити посланик дошао из Русије у Србију црнорисцу Аникити, званом Лав Философ, и он је написао три похвалне речи руским светитељима према подацима добивеним од посланика.
У вези са тим духовним животом била је и стална тежња да се обнови црквена самосталност и организује једна институција која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16. века. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовом рођаку Макарију, ранијем хиландарском калуђеру, да 1557. добије од султана одобрење за обновљење самосталне П. П. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене П. П. постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске области, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни део њезин, него и све друге области у којима су Срби живели под разним господарима или су их населили емиграцијама за време турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Северној Србији и Црној Гори, обухватила још две епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, Срем и Славонију са Хрватском, Банат и Бачку са Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, где су се, бежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остале су само области јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица од данашњих наших градова на југу Краљевине). Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља него и за одржање и развијање српске националне свести, а са њом и за остварење државног уједињења у данашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије у смислу права и повластица које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховном духовном поглавицом у области П. П. него, у неку руку, и световним старешином свога народа. Пећ је поново узета за седиште српских патријараха, обновљене су многе опустеле епархије и подигнуто је неколико нових, нарочито по Угарској и Славонији. Запустели, оробљени и попаљени манастири почели су се оправљати и пунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Северној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Срему, Угарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквених књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и уметнички израђених рукописа по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције уопште заструјао је нов живот по целом српском народу и добио је полета.

После Макаријеве смрти (1574) његови наследници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (1592—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово време, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа Тодора, устанак против Турака, носећи на заставама лик Св. Саве; али не добивши помоћи морали су капитулисати и селити се у Ердељ. 1597. подигао је у Херцеговини устанак знаменити војвода Грдан, помаган од херцеговачког митрополита Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У великој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и са римским папама, који су у то доба и доцније често подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали са појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протеривање Турака. Стога је патријарх Пајсије Јањевац (1614— 1647), који је неко време и сам водио преговоре са Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и са њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641. отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви П. П. Патријарх Гаврило I (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матеја Бесарабе да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је доцније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, заточили и погубили 30. 8. 1659.
Најживље учешће у раду на ослобођењу Срба од Турака имали су патријарси Арсеније III Црнојевић (1674—1690) и Арсеније IV Јовановић (1725—1739). Аустријски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1689. и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија III да се придружи аустријској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустријски неуспеси присилили су га, почетком 1690, да се, са патријарашким драгоценостима, са епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно светили сваком Србину устанику који би им пао у руке. Стога су тада опустели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.

Обезглављену П. П. спасао је тада од пропасти нови патријарх Калиник I Скопљанац (1691— 1710), који је успео да умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито после 1737, када је, за време новог аустријско-турског рата 1737—1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније IV, па после неуспеха са нешто народа једва жив избегао под аустријску власт.
Од тада Турци нису имали више вере у Србе, те су у споразуму са цариградским патријарсима почели постављати Грке за пећке патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III Караџа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, доцније као халкидонски митрополит, и најзад 1760. као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе махом Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка фанариота учинио је да су се од тада и на пећком патријарашком престолу врло брзо мењали патријарси, као што је то већ од 17. века био обичај на цариградском и охридском престолу. Стога се за непуне три деценије, после бекства патријарха Арсенија IV од 1737. до 1766, на пећком престолу изменило 10 патријараха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило да је углед пећких патријараха у другој половини 18. века сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним повериоцима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Самуило I (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен да укине аутокефалност П. П. и да сву њену област подвргне својој јурисдикцији. Последњи Србин пећки патријарх био је Василије Бркић, родом из Сремских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765. послат у заточење на острво Кипар, а на његово место послат је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму са цариградским патријархом Самуилом I, поднео оставку и, описавши тешко материјално стање П. П., заједно са осталим Грцима епископима П. П., предложио султану да се П. П. укине и сједини са Цариградском. Самуило је успео да увери султана да је укидање П. П. и њено сједињење са Цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајница моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умети боље чувати Србе у верности султану него њихови епископи, који су увек показивали склоност аустријском ћесару и руском цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III је 13. 9. 1766. издао ферман којим се укида П. П., с тим да сав њен дуг плати Цариградска патријаршија и убудуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, разрезан на териториј укинуте П. П.
После укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова места су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свештенства и народа наплатили дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за Цариградску патријаршију и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, нишки, новопазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту Руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на тзв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на територији укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, где је умро 1772, а Срби епископи остали су делом у заточењу, делом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изгнаници. Њихова места заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријарашки манастир, са целом старом Хвостанском епархијом, потчињен призренском митрополиту.
Патријархе у обновљеној П. П. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом утврђивао. Да се спрече злоупотребе и нереди после смрти патријархове, неки су патријарси још за свога живота, у договору са црквеним и народним представницима, бирали себи наследника. Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој престо Антонију. Слично је учинио у 17. веку и Максим са Арсенијем III, а у 18. веку Мојсије Рајовић са Арсенијем IV. Но за ратних и других нередовних прилика и сами су Турци, а доцније цариградски патријарси у споразуму са Турцима, постављали пећке патријархе. Патријарси су имали дужност да за своје именовање положе у државну благајну 2.000 дуката (у 16. веку), и уз то да дају прописани годишњи данак на П. П. (од 100.000 гроша у 18. веку). Сем тога, приликом сваке промене на царском престолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и зато плаћати посебну таксу. Као врховне народне старешине и у световним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за верност и оданост поданика своје вере.

У почетку 17. века пећки су патријарси имали неко време под својом влашћу око 40 митрополија и епископија, али за ратова и расељавања народног, током 17. и 18. века, пропала је готово половина тих епархија. Стога је после Мира код Пожаревца 1718, када је Аустрија добила и велики део Северне Србије, било само 22 српске епархије. Само 10 од тога броја потпадало је директно под П. П., а 12 под нешто доцније (1726) удружену Београдско-карловачку митрополију под аустро-угарском влашћу. Београдским миром (1739) постали су Дунав и Сава северне границе између Турске и Аустрије, па уједно и између П. П. и Карловачке митрополије. Од тада па до коначног укидања П. П. је имала 13 епархија, и то: 6 у Србији (Београд, Ваљево, Ниш, Нови Пазар, Призрен, Скопље и Штип), по 2 у данашњој Бугарској (Ђустендил(!) [Ћустендил] и Самоков) и Босни (Сарајево и Зворник), а по 1 у Црној Гори (Цетиње) и Херцеговини (Мостар).
Као врховне црквене старешине, патријарси су имали готово неограничено право да у смислу канонских прописа управљају целом Српском црквом у границама П. П., да постављају и збацују митрополите и епископе, да надзиру њихов рад и да им суде за преступе. То је обично чињено у споразуму са Архијерејским сабором, који се једанпут или двапут годишње састајао. Али су поједини патријарси обављали све то и сами. Бивало је, међутим, случајева да су за епископе постављани и избраници самог народа и свештенства појединих епархија. Патријарх је и иначе сазивао епископе на савет, а по потреби и народне прваке. Са њима је одмеравао порез на народ, од кога се имао плаћати патријарашки харач султану; са њима је већао и закључивао о свима важнијим црквеним и народним, просветним и културним потребама. Из тога обичаја развили су се доцније српски црквено-народни сабори у Карловачкој митрополији под аустро-угарском влашћу. За јачање верске и народне свести од особите је користи био обичај да патријарси лично похађају своју патријаршију, те да залазе и у малена села, да служе свечана архијерејска богослужења, да читају народу молитве, уче га и саветују. А народ их је зато даривао стоком, ћилимовима, чарапама и другим производима. На својим походима патријарси су јашили на коњу, богато украшеном; у левици су држали уздицу а десницом су благосиљали народ, који је пред њима падао на кољена. Пред патријархом су ђакони носили велики патријарашки крст, а за њим жезао. У обичним приликама патријарха су пратила по два каваза (оружане слуге), а када је ишао у пастирску посету у народ имао је велику оружану пратњу на коњима и пешице. Народ се односио према патријарху са страхопоштовањем и бојао се нарочито његове клетве (анатеме), коју су они бацали на непокорне и непоправиве грешнике, и давали их свечано по црквама проглашавати.
Као световне народне старешине (милет-баше), имали су патријарси и епископи право да суде и световњацима, не само у брачним, тестаментским и наследним пословима него и у многим другим грађанским споровима. На таквим судовима обично се настојало да се парци измире и нагоде; ако то није пошло за руком, црквени су се представници, сем казне глобом и тамницом, служили и разним другим казнама, па и проклетством. При суђењу су се ослањали највише на обичајно право, а затим на Крмчију и Душанов законик. За извршење пресуда имали су и своју полицију, кавазе. Као народне старешине патријарси и њихови епископи били су уједно и главни посредници и заступници Срба код турских власти, а по потреби и њихови заштитници од обести несавесних чиновника и спахија. У световним стварима патријарсима је могао судити само царски суд у Цариграду, а по закону, без њихова знања и одобрења, нико није смео затворити српског свештеника. Али је у турској администрацији, нарочито 17. и 18. века, и у томе било великих злоупотреба, па је нпр. патријарх Атанасије I, на приватну тужбу једног човека, држан затворен у кули Небојши код Београда неколико месеци (1711). Патријарси су били законити наследници не само свих епископа него и свих Срба у П. П. који умру без наследника и без тестамента. Постепено је ушло у обичај, нарочито код Срба под аустро-угарском влашћу у 18. веку, да имућнији људи на самрти завештају за своју душу понешто и П. П., коју су избеглице увек поштовале, као једини остатак некадашње славе и моћи, те су јој слали богате дарове, и поред строгих забрана аустријских власти, и по својим црквама држали нарочите кутије за купљење прилога у корист П. П.

Позната су ова имена пећких патријараха: Јанићије II (6. 4. 1346—3. 9. 1354; црква га сматра светитељем), Сава IV (29. 11. 1354—29. 4. 1375), Јефрем (3. 10. 1375—1382; такође светитељ), Спиридон (1382—1387), Данило Ш (1389), Сава V (1398—7. 10. 1404), Данило IV (1406), Ћирило I (1407—1419), Никон (1420— 1435), Теофан (1446), Никодим II (1446—1452), Арсеније II (1457— 1463), затим архиепископи и митрополити, који су држали престо Св. Саве: Јанићије (1506), Јован (1508), Теодосије (1520), Марко (1524), Павле (1530—1541), Теофан и Јосиф (1544), а потом патријарси обновљене П. П.: Макарије (1557—23. 10. 1574), Антоније (1572—1575), Ђерасим (1575— 1586), Саватије 1587, Никанор, Јеротије (1589, 1591), Филип (1592), Јован (1592—14. 10. 1614), Пајсије (1614—1648), Гаврило I Рајић (1648—1655—30. 8. 1659), Максим (1655—1674—1681), Арсеније III Црнојевић (1674—1690—28. 10 1706), Калиник I Скопљанац (1691—16. 8. 1710), Атанасије I (6. 1. 1711—23. 4. 1712), Мојсије Рајовић (6. 10. 1712—1725—1726), Арсеније IV Јовановић (1725—1737— 18. 1. 1784), Јанићије III Грк (1737—1746), Атанасије II Гавриловић (1747—1. 4. 1752), Гаврило II Сарајевац (1752), Гаврило III Грк, Вићентије Стефановић, Пајсије II Грк, Гаврило IV Грк (1758), Ћирило II (1759), Василије Бркић (1763—1767—1772) и Калиник II Грк (1765—1766).

Литература: П. Римски, Кратко је описаније серпских патријараха (Летопис 1838); Ј. Гавриловић, Простор српске патријаршије (Гласник, 9); Ј. Гавриловић, О нашим пећским патријарсима (Гласник, 19); М. Милојевић, Општи лист патријаршије пећске (Гласник, 35); И. Руварац, О каталозима пећских патријараха (Гласник, 23); K. Jireček, Der Grossve7.ir M. Sokolović und die serb. Patriarchen (Archiv für Slav. Philologie, 9); I, Ruvarac, Nochmals M. Sokolović u. die serbischen Patriarchen (Archiv, 10); И. Руварац, О пећским патријарсима од Макарија до Арсенија III (Истина, 1888); Ј. Томић, Пећски патријарх Јован и покрет хришћана (1903); Ст. Димитријевић, Одношаји пећских патријараха с Русијом (Глас, 58 и 60); Ј. Томић, Десет година из историје српскога народа и цркве под Турцима (Гласник православне цркве, 1902); Ј. Томић,Патријарх Арсеније III према Млечићима и ћесару (Глас, 70); И. Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу (1896);
Р. Грујић, Писма пећских патријараха из првих деценија 18 века (Споменик, 51); И. Руварац,Бегство патријарха Арсенија IV (Гласник, 23);
И. Руварац, Мемоари Василија Бркића о Балканском Полуострву (Споменик, 10); Р. Грујић,Седам писама пећског патријарха Василија Бркића (Споменик, 51); Ст. Новаковић, Црквени војвода, Остатак пећске патријарашке хрисовуље у једном обичају (Годишњица, 11); В. С. Д.,Дал’ су били Срби или Грци митрополити што су молили за укидање пећске патријаршије(Глас истине, 1886); Ђ. Вукићевић, Да ли се П. П. 1766 канонички укинула? (1904); Д. Руварац, О укидању П. П. и о њеном наслеђу (1904); В. Прибићевић, Акта о укидању П. П. (Богословски гласник, 1905); Н. Радојчић, Споменици о укидању П. 77. (Богословски гласник, 1909); И. Зеремски, Српска патријаршија (Гласник Српске православне патријаршије, 1920); Љ. Стојановић, Српска црква у међувремену од патријарха Арсенија II до Макарија (Глас, 106); Ст. Димитријевић, Кратак преглед историје П. П. (Споменица устоличења патријарха Димитрија у Пећи, 1924).

Manastir Pecka Patrijarsija

Манастир Пећка Патријаршија