Ризница

Пећка патријаршија имала је једну од најбогатијих ризница у средњовековној Србији. Српски архиепископи, касније патријарси, штедро су обдаривали манастир у коме им је било седиште. Њихов пример следили су владари и властела, а када су дошли Турци уз црквене великодостојнике богатили су ризницу својим даровима приложници из редова занатлија, трговаца и спахијахришћана. Таква збирка препуна драгоцености привлачила је пљачкаше у несигурним и ратним временима, а ако би њима измакла, топила се при селидбама и скривањима.

Ипак, Пећка патријаршија, упркос свих недаћа, до данас је очувала доста рукописних књига, икона, златарских радова и уметничког веза, па се њена збирка, која је засада у цркви св. Димитрија, убраја међу највредније у Србији.

Међу изложеним иконама у ризници нема старијих од XVII века, иакоје, ван сумње, свака од цркава, саграђена у XIII и XIV веку, морала имати већи број икона.

Икона св. врача Козме и Дамјана, са сценама њихових чуда унаоколо, најрепрезентативније је иконописно дело из пећке ризнице. Дуг натпис крај светитељевих ногу казује да је икона настала 1674. године, трудом јеромонаха Висариона, сестрића тадашњег патријарха хаџи Максима. У лепом бојеном и дрворезбареном раму, декоративна и наративна, икона двојице светих врача – лекара се убраја не само међу најуспешнија остварења сликара Радула, већ и међу најлепша иконописна остварења друге половине XVII века. У уметничком погледу за овом иконом заостају два дела истог зографа из 1677. године, која потичу са иконостаса цркве св. Николе. На једној икони је приказана Богородица, а на ругој Христос и уз њега св. Никола у целој фигури. Јаке сенке и рутински поступак кваре општи повољни утисак.

Занимљива је и једна икона св. Георгија са сценама његовог мучеништва, рад непознатог сликара прве половине XVII столећа. И она је украшена, иако у мањој мери, позлаћеним дрворезом. Истом овом мајстору припада и велика, врло оштећена, икона Јована Претече са сценама из светитељевог живота. Приближно из истих времена је и икона Смрти св. Саве Српског, дар Доротеја полатара, на чијој се другој страни налазе ликови седморице Макавеја, једне породице светитеља.

Од иконописних остварења каснијих времена истиче се још једна житејна икона – свете Петке, коју је 1720 поклонио Стојан ћурчибаша из Скопља. Међу иконама XVIII и XIX столећа ваља споменути и ону са ликом Богородице, коју је 1806 насликао Алексије Лазовић, а која је подражавала легендарно дело јеванђелисте Луке.

У сликарска остварења пећке ризнице може се убројати и једна прилично оштећена сликана плаштаница из средине XIV века. На платну, врло брижљивом иконописном техником, приказано је плакивање Христа. Ова најстарија српска сликана, а не како је уобичајено вежена, плаштаница, пронађена је у рушевинама епископске цркве Богородице Хвостанске код Пећи. Сада је изложена на северном зиду средишњег травеја у Светим Апостолима.

Заједно са овом плаштаницом откопана је и једна друга са натписом по коме се види да потиче из 1597. године, а да је њен аутор пећки иконописац Лонгин. И на њој је нацртано Оплакивање Христа, али је плаштаница недовршена, јер је требало да буде вежена по овом нацрту.

Од уметничког веза у пећкој збирци истиче се један епитрахиљ – део свештеничке одеће из XV века. На њему су златном и сребрном жицом, као и разнобојним свиленим концима извезени ликови светитеља, Богородице и два анђела. Због племенитог цртежа и вештог занатског поступка при слагању разнобојних нити, овај епитрахиљ се може убројати међу значајне предмете из ризнице.

Златарски радови пећке збирке потичу тек из раздобља турске владавине. Из XVII века има неколико чаша и окова књига, али се ти примерци не могу убројати у значајне за своје време. Радови из XVIII, па и XIX века, знатно су репрезентативнији. Неколико лепих позлаћених крстова, рађених у филигранској техници, били су уједно и дрворезбарска остварења: у њих су по крацима крста уметане минијатурне резане дрвене плочице са представама великих хришћанских празника и Христових страдања. Окови рукописних књига током XVIII и XIX столећа само су делом рађени за Пећку патријаршију, јер су неки старији рукописи пристигли у ризницу путем поклона. Тако је и лепо оковано јеванђеље, преписано 1610. године, некада у поседу манастира св. Романа, доспело у збирку Патријаршије у XVIII веку. Већина окова потиче из XVIII и XIX века; неки од њих су добијени као поклон из Русије, а њихова декорација је често под утицајем позног барока. Међу панагијарима – медаљонима који су се носили око врата – најстарији примерак је из 1650. године, некада својина проигумана Јоаникија. Лепо резане дуборезне розете смештене су у оквир од сребра и црвеног, полуплеменитог камена.

Мала колекција предмета који нису служили богослужбеним потребама је врло разноврсна. Могу се наћи чаше од сребра, каније за нож и виљушке, дивити за писање, кожни појасеви, метални појасеви – пафте. Неки од ових радова у мегалу рађени су од скупоценог материјала, а настајали су током XVIII и XIX столећа. Као уметничко остварење најлепше су пафте, рађене од седефа и сребра, често позлаћене.

Посебност пећке збирке је и једно старо звоно, познато под именом његовог ливца Родопа. Припадало је некада цркви св. Николе у селу Бањи, па је на његовој бочној страни изливен и светитељев лик. Велико Родопово звоно (55 х 72 цм.) има крупан китњаст натпис у коме се помиње, поред имена мајстора, и 1432. година као време настанка.

Збирка рукописа у поседу Пећке патријаршије је доста обимна – садржи 113 примерака. Сакупљена током XVIII и XIX века, она има и приличан број рукописних књига из ранијих времена, од којих се неке издвајају било старином и историјском вредношћу, било сликаним украсом. Најстарије је једно пергаментно јеванђеље по Луки и Јовану српске редакције из XIII века. Иако осим једноставних иницијала нема другог украса, рукопис привлачи пажњу лепотом свог складног уставног писма. Много је раскошнија илуминација рукописа познатог под именом Диоптра, теолошко-филозофско дело Михаила Псела, византијског државника XI века. Поред иницијала, рукопис има и две заставице – заглавља – на почетку у духу византијских традиција са представама птица и стилизованог биља. Потиче из прве половине XV века, а преписивач се изгледа звао Радич. И такозвано Ромилово јеванђеље са краја XIV – почетка XV столећа има леп сликани украс. Док су иницијали доста једноставни, седам заставица су много сложеније и колористичкси богатије. По свом типу оне делују доста старински, па се може предпоставити да су копиране са старијег предлошка. Тајним писмом на једном месту потписао се и преписивач, Ромил грешни.

Међу рукописима који су настајали по доласку Турака занимљиво је Четворојеванђеље дијака Симона из 1562. године. Преписано је у селу Овчареву, па је касније дошло у посед Патријаршије. Рустична скромна декорација сведочи о отежаним условима за амбициозније уметничке подухвате.

Све поменуте књиге су српског порекла. То није случај са Апостолом, који се у пећком попису води под бројем 20. Он је доспео у ризницу из белоруских области, а настао је почетком XVI века. Раскошан украс – иницијали, заставице, вреже на маргинама, мали лик св. Петра – сликан је златом и јарким колоритом у духу касноготских и делом раноренесансних схватања.

Најзад, међу реткостима пећке ризнице треба поменути и Октоих петогласник, најстарију ћириличку штампану књигу на Балкану, чије је штампање довршено на Цетињу почетком 1494. године. Наручилац овог првенца српске штампе био је војвода Ђурђе Црнојевић, а штампар свештеноинок Макарије.