Архитектура

Богородичина црква

Католикон манастира Студеница подигнут је између 1183. и 1196. године. Њен оснивач и ктитор је велики жупан Стефан Немања. Сврстава се у највредније споменике рашке градитељске школе. Црква је једнобродна, са олтарским простором и унутрашњом припратом, док је спољашњу припрату нешто касније подигао краљ Радослав.

Спољни изглед Богородичине цркве је складан однос два архитектонска правца и то романике као владајућег стила на западу и византијског обликовања. Из овог складног прожимања настао је специфичан градитељски стил познат под именом рашка школа.

Врхунац уметничког обликовања у манастиру Студеници представљају четири портала, посебно западни портал који се налази између спољне и унутрашње припрате.

На северном зиду поткуполног простора је прозор од квадратних поља са медаљонима изрезаним у оловној плочи који приказују осам фантастичних животиња – симболе Богородичиних врлина,  и са две розете са значењем „око Божије“.

У прстенастом делу кубета Богородичине цркве налази се делом сачуван запис који гласи:

“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. и мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”

Дакле, Богородичина црква је живописана у време кнеза Вукана и вероватно уз помоћ коју му је пружио брат Стефан Првовенчани.

Првобитни живопис делом је сачуван у олтару, затим поткуполном простору, западном зиду и доњим зонама наоса. Централно место у олтару заузима композиција Богородице са анђелима, испод ње је представа Христос причешћује апостоле. Старом сликарству припадају и представе Благовести и Сретење на западном делу олтарске преграде. Најмонументалнија, а по уметничким одликама најсавршенија, јесте композиција Распеће Христово, у наосу.

Године 1569, извршена је обнова студеничког живописа, о чему сведочи очуван запис испред представе Успење Богородице, на западном зиду. На јужном зиду приказана је ктиторска композиција где Христосу, Праведном Судији, Богородица приводи ктитора Симеона Немању са моделом цркве у руци.

У припрати, која је жвописана 1569. значајан је циклус фресака Страшног суда, у горњим зонама источног и западног зида. Најранији живопис Богородичине цркве представља највиши домет византијске уметности са самог почетка 13.в. Обновљени живопис из 16. века рађен је стручно и зналачки, и представља први рестаураторски подухват у Срба. На основу неких одлика претпоставља се да је у том подухвату учествовао и монах Лонгин, један од најбољих српских уметника тог времена.

Живопис у Радосављевој припрати и бочним капелама потиче из четврте деценије 13. века а по стилским одликама близак је фрескама главне цркве. У северној капели, која је посвећена Светом Николи, налази се, поред композиције Поклоњење жртви, циклус о Светом Николи. У јужној капели приказани су: Немања, Стефан Првовенчани и његов син краљ Радослав са женом Аном, а на северном зиду тројица српских архијереја: Сава, Арсеније и Сава , млађи брат краља Радослава.

Краљева црква

Северозападно од Богородичине цркве налази се црква Св. Јоакима и Ане, по ктитору краљу Милутину названа Краљева црква. На њеној фасади, испод кровног венца, у камену је уклесан натпис:

“… У име Оца и Сина и Светога Духа, ја, роб божији Стефан Урош, праунук господина Симеона и унук Првовенчаног краља Стефана, син великог краља Уроша и краљ све српске и поморске земље, сазидах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових Јоакима и Ане, године 1314, индикта 12. и приложих томе светом храму хрисовуљу. И ко ово промени да је проклет од Бога и од мене грешног, Амин. Сазида се храм трудом архимандрита и протосинђела игумана Јована…”.

Црква је дело искусних мајстора. Конструкција за коју се стиче утисак да је једноставна у ствари је добро разрађен модел сложеног склопа. Основа припада типу сажетог уписаног крста у облику квадрата. Слично као и у Богородичином храму и овде се у основу уписује крст са Распећа насликаног у самој цркви, пропорционално увећан. Идеја крстообразности здања наглашена је вешто истакнутим лучним крововима, И ова црква, као и Богородичина, симболичка је слика космоса. У куполи која је симбол небеског простора борави небески цар. Сликари и изгледа веома образовани наручиоци програма настојали су да укажу на јединство чина земаљске и небеске литургије у служби спасења света и величања Свевишњег.

Највећу вредност цркве Св. Јоакима и Ане представља њен изванредан живопис. Сачуван у великој мери, уједначен по стилу и естетској вредности, он покрива све зидове од пода до кубета. Сликарство ове цркве је настало у другој деценији 14. века, као врхунско дело Милутинових мајстора који су осликавали већину његових задужбина. Својим ликовним вредностима оно је сврстало овај, по димензијама скроман храм, међу најдрагоценије српске споменике 14. века. Веома уједначен уметнички ниво читавог ансамбла фресака, чине да се ово сликарство по својим тежњама и остварењима уклапа у највеће уметничке домашаје класицистичог стила ранопалеологовске епохе у целој византијској културној сфери.

У другој деценији 14. века, када је Краљева црква осликана, владало је јединствено схватање сликарства у целом источнохришћанском свету. Краљ Милутин се определио да Богородичиним родитељима посвети своју задужбину у овом прослављеном манастиру. Славећи Св. Јоакима и Ану слави и велича и саму Богородицу.

Црква св. Николе

Црква Светог Николе или Никољача, најмања је и најједноставнија од три очуване цркве у манастирском комплексу. Једнобродна грађевина са полукружном олатрском апсидом на истоку, пресведена је полуобличасто. Наглашена троделност њеног литургијског простора постигнута је средствима познатим и доследно коришћеним у градитељству 11. и 12. века на подручју јужне обале Јадрана. Никољача је грађена од ломљеног и притесаног камена у кречном малтеру. Време њеног настанка није посве јасно. Сучељена су два мишљења. Једно, да се у њој служило за време грађења Богородичине цркве, и друго, да је настала у време када и сликарство.

До недавно је црква одавала утисак мале ниске грађевине, скоро капеле. испитивачким радовима 1968. утврђено је да је Никољача била затрпана земљом у висини од једног метра. Када је црква ослобођена наноса земље, грађевина је добила много у пропорционалности. Сем тога, откривени су трагови трема, остаци фресака у соклу као и више средњевековних гробница.

Црква је првобитно била цела осликана али се до данас живопис очувао само у фрагментима. Данас је у олтару сачувана фигура Богородица са два анђела који јој се клањају. Испод ње су три света оца, делови композиције Поклоњење жртви. Од стојећих фигура најимпресивнији је лик св. Јована Претече. Улазак у Јерусалим и Мироснице на Христовом гробу на западном зиду једини су остаци композиције Велики празници. Поменутим конзерваторским радовима у Никољачи је откривен живопис са веома занимљивом орнаментиком везаних кругова, розета, медаљона и графикона уплетених у лозицу. Ова богата и безмало у целини очувана орнаментика допуњује доста скромну постојећу фреско-декорацију ове цркве.