Историја манастира Свети Архангели

Манастир Свети Архангели, са црквом посвећеном небеским силама – Михаилу, Гаврилу и Рафаилу, како их именује један од неколиких сачуваних старих црквених записа о задужбини цара Душана крај Призрена, назначеној да буде и гробна црква свога ктитора, налази се у кањону Призренске Бистрице, на три километра од царског града Призрена узводно, поред друма који је водио према Средачкој и Сиринићкој жупи и даље ка Качанику и Скопљу. Смештен је на заравни испод старог ромејског, а потом и обновљеног немањићког утврђења по имену Вишеград, које је обезбеђивало клисуру и друм од напада разбојника, па и ратних непријатеља.

У том каменом утврђењу, названом од мештана и „Горњи град“ или „Кула“, у повељама Св. краља Стефана Дечанског, Душановог оца, налазила се, још у доба његовог деде, Св. краља Милутина, црква Св. Николаја Чудотворца. Њу је краљ Милутин, заједно са утврђењем, поклонио призренском епископу да буде ризница Призренске епископије, њене библиотеке и читаве имовине. Житељи планинских села Средска жупа и Рабча били су, у време цара Душана, дужни да снабдевају и Светоархангелски манастир и Вишеград лучем (дрво четинара, обложено смолом, које се користи за потпалу и огрев), а сва планинска села да држе манастиру стражу. Краљ Милутин подарио је Епископији село Врбичане, а краљ Стефан Дечански и село Повиљско, док је цар Душан ова два села и Вишеград са црквом Св. Николе доделио манастиру, давши Епископији у надокнаду три друга села. Наредио је и да се вишеградско утврђење повеже са манастиром бедемима, претворивши га тако у одбрамбени стуб или кулу (пирг) и ризницу Светих Архангела, док се у дарованим им селима налазила манастирска винарија.

Одлуку да подигне Свете Архангеле цар Душан је донео након чудесног исцељења од, тада неизлечиве, болести – маларије, од које га је избавила Божија сила, посредовањем Св. Архангела Михаила, 1341/42. године. Душан се заветовао да ће, у случају оздрављења, у Јерусалиму саградити цркву и манастир посвећен Светом Арханђелу, коме се у болести, можда већ и на самој ивици живота, обратио за помоћ, као заступнику људи пред Богом, исцелитељу и помоћнику немоћних, који прима душе и уводи их у свет невидљиви, одмеравајући њихова добра и зла дела, али и као осведоченом заштитнику хришћанских царева. Након овог чудесног исцељења, проценивши да је у Јерусалиму довољан један српски манастир оваквог посвећења, задужбина његовог деде, Св. краља Милутина, Душан је одлучио да своју задужбину, као принос благодарности Архистратизима Војски Небеских, сазида у метохијској колевци српског отачаства: у поткриљу Шаре, зване у Средњем веку Гором Крсном или Крштеном – Крстацем. Подигао је овај манастир под једним од њених средишњих врхова – Бистром, са погледом на највиши шарски врх код Тетова, некада назван Боговињем, и на његов источник живе воде – Боговињску реку и највеће горско око шарско у које она утиче и из којег истиче – Боговињско језеро, са селом Боговиње, данас чисто арнаутским.

Царски ставропигијални манастир Светих Архангела најпре је био правно заснован, а тек касније и изграђен. Најпре је, 1343. године, краљ поставио камен и основао братство, са игуманом Јаковом Синајцем, јеромонахом, потоњим Митрополитом серским. Током три године игумановања, игуман Јаков је тек успео да заврши сложене радове на припреми градње, која је уследила тек две године по његовом одласку у Сер, тј. 1348. године. До тада, краљ је посебном повељом одредио светоархангелском братству да борави у недалеком Коришком манастиру и доделио му, као будући манастирски метох, тек саграђену цркву преподобног Петра Коришког, задужбину Старца Григорија, економа овог манастира. Овај је заузврат доживотно добио на старање стару цркву преп. Петра Коришког, хиландарски метох. Старац Григорије се побринуо да нова црква добије и поседе у самој Кориши, откупивши од сељана земљу око цркве и изнад ње, приложивши и воћњаке, млин и њиве. Све ово стављено је на располагање братству Светих Архангела.

Околна здања манастира Свети Архангели и целокупан живопис завршени су до 1352. године. Манастир је у целини био толико прекрасан да један летописац из прве половине 15. века каже за њега да не верује да му „под сунцем има ичега равног“. Није остало сачувано име игумана под којим је манастир изграђен и живописан. Позната су историји само имена првог светоархангелског игумана, Јакова, и последњих нама познатих старешина, игумана Павла (поменутог у запису из 1418) и игумана Михаила (поменутог у записима из 1427/37. и 1438)

Манастир Свети Архангели