Историја манастира Свети Архангели

Манастирска здања

Према археолошким истраживањима из 1927. године, под руководством др Радослава Грујића, манастирски комплекс, површине 6,5 хектара, опасан масивним зидовима, обухватао је велику или главну цркву Светих Архангела, црквицу Светог Николе, манастирске конаке, библиотеку и писарницу, болницу и трпезарију. У склопу главне цркве тада су пронађени остаци царске гробнице, са сачуваним посмртним остацима цара Душана, који су пренесени у тадашњи Музеј Јужне Србије (потоњи Археолошки музеј) у Скопљу, док је локалитет консервиран. „Ступ књижни“ (библиотека и писарница) је у Средњем веку, као здање у коме су биле смештене преписивачка радионица и похранилиште књига коришћених у богослужењима и духовној надградњи братства, био неопходан саставни део сваког манастирског насеља. Најживља преписивачка делатност у време Душанове владавине било је у Дечанима, Пећи, Хиландару и његовој Светоархангелској задужбини. Први игуман Светих Архангела Јаков био је велики књигољубац, бринући се помно не само о преписивању и прибављању књига за сопствени манастир, већ их је поклањао и другим манастирима, посебно манастиру Богородице Синајске, данас познатијем као манастир Свете Катарине.

Манастирски комплекс у ужем смислу, опасан високим зидом, чинио је Доњи град (насупрот Вишеграду – Горњем граду). Комплекс има основу неправилног троугла, са краковима окренутим ка Бистрици и основом окренутој ка стрмој падини и утврђењу. Темељи бедема су постављени уз саму реку, а са унутрашње стране њиховог већег дела се налазе конаци и друге помоћне зграде. Главна капија је смештена на северозападној страни, у засебној кули, испред које се налази камени мост преко Бистрице. Насупрот њега, налази се, нешто мањи, помоћни улаз. Данашњи, обновљени конаци налазе се дуж бедема, унутар Доњег града.

Главна црква Светих Архангела

Средишње место овог комплекса је главна црква, посвећена Светим Арханђелима, која је некада представљала монументално здање, са основом у облику уписаног крста и неуобичајено суженим бочним бродовима. На источној страни су три олтарске апсиде. Велика 12-страна купола храма ослањала се на четири лука, која су држала четири стуба, а постојала су, како је реконструисано, и четири мање бочне куполе. На западној страни је припрата са пет преграђених и архитектонски обрађених отвора. Фасаде су биле обложене белим и црвеним мермером.

Црква је имала камени иконостас, раскошан и надалеко чувен под у припрати, од белих и плавих камених плоча, а у броду цркве од камених рељефа, у чије су канелуре убациване мозаичке плочице. Поред сложених геометријских мотива, на овим подним мозаицима су биле приказане и фантастичне животиње, грифони, лавови, птице и рибе. Унутрашњост храма била је осликана фрескама, а на капителима, порталима, прозорима и црквеном намештају налазио се богат пластични украс. У уметничком погледу, Свети Архангели су превасходили Дечане, сем радова у мермеру, али су били нижи од Дечана.

Гробница цара Душана била је озидана и обложена мермером. Изнад ње, причвршћена за зид, стајала је царева статуа у природној величини, а на самом гробу у рељефу царева лежећа фигура, што је било сасвим у раскораку са немањићком традицијом. Било је то први и последњи пут код Срба да је владарски гроб обележен пластично приказаним ликом у камену. Сва је прилика да је овакво уређење царског гроба, у духу старих латинских традиција Француске и Италије, расађених до тога доба већ увелико и на Јадранском приморју, постхумно решење инославних папских повереника, тенденциозно усмерена да „посведеочи“ измишљену верску блискост српског цара са папском куријом.

Древно налазиште

Вишедеценијска археолошка истраживања показала су да манастирски комплекс Светих Архангела није искључиво средњовековни локалитет, већ многослојевито налазиште са широким хронолошким дијапазоном налаза, почев од енеолита, који би указивао на насеље из млађег гвозденог доба до касне антике Средњег века. Проф. др Радослав Грујић је, током својих истраживања на овом локалитету, навео у својим извештајима да је, кроз испитивање терена на коме је саграђена средњовековна црква показано да су, испод пода и темеља ове цркве, на дубини од 0,50 метара, пронађени темељи старе византијске цркве, са много малтера и остатака фресака. Проф. Грујић је наилазио и на гробове које је, за разлику од осталих, средњовековних, определио као ранохришћанске, са мноштвом уломака керамике, са спољне стране темеља старе цркве. Пет гробова било је покривено двосливно постављеним римским цреповима. Између главне цркве и источног конака су откривени и фрагменти касноантичке или рановизантијске керамике. Током сондирања простора низводно од главног улаза у манастир, као и око зида, нађено је нешто грнчарије из 11. века – лонаца, крчага и амфора. На простору између главне цркве и источног конака, откривен је део још раније установљене средњовековне некрополе, вероватно још из 11. века, са 12 истражених скелетних гробова.