Историја манастира Високи Дечани

„Захвалан Богу за сва добра, која ми је пoдарио, покрећем изградњу дома мога свевишњег Господа, који ће, пошто буде играђен, бити украшен у свој својој унутрашњој и слољашњој лепоти“. Тим речима почиње манастирска оснивачка повеља светог краља Стефана Уроша III Немање. Манастир Високи Дечани основао је српски краљ Стефан III 1327. године. Свих седам векова његове историје уочљиво је на излизаном мермерном степеништу северног улаза у цркву, које су стрпљиво исклесала стопала монаха, њима се непрекидно пењући на путу ка служби.

Изградња храма поверена је архитекти из Котора (данас град у Црној Гори), који се у то време налазио у саставу Млетачке Републике. Његово име, забележено на различитим натписима на спољним зидовима цркве, је фра Вито, име фрањевачког монаха, које, по својој функцији, симболизује мост између Истока и Запада, који Дечани кроз своју историју такође вековима представљају.

Спољашњост цркве представља елегантну мешавину романичког и готског стила са бифорама и трифорама, ниским рељефима и скулптурама, које красе фасаду, док су кров, као и купола, израђени од олова како се то чинило у стара времена. Висока 29 метара, црква оправдава свој назив Високи Дечани.

Изградња цркве окончана је 1335. године за само осам година. Мећутим, требало је да прође још петнаест година да би њени зидови били украшени огромним фрескама на чијем су се осликавању смењивали монаси чија имена нису забележена.

Унутрашњост цркве је права уметничка ризница, традиционално подељена на припрату, наос и олтарски простор. Као и све православне цркве, и ова је окренута ка истоку. Овај дом Христа Пантократора својим мноштвом фресака оставља снажан утисак на посетиоца.

У припрати, док се дивимо главној фресци, повећеној Христу Пантократору, осликаној изнад улаза у наос, он са слике благосиља ходочасника, држећи отворено јеванђеље по Јовану, 10:9: „Ја сам врата; ко уђе кроза ме, спашће се, и ућиће и изаћиће, и пашу ће наћи.“

Стефан Урош Трећи звани Дечански (1321-1331) родио се 1285 г. као дете Краља Милутина и Краљице Ане, бугарске принцезе удате за српског владара. Још као дете Стефан Урош провео је неко време у заточеништву татарског хана Ногаја. Од 1309 до 1314 био је управитељ Зете (данашње Црне Горе). Са својом првом супругом Теодором, такође бугарском принцезом, добио је два сина Душана и Душмана. Године 1314 дошао је у сукоб са својим оцем који га је неправедно оклеветаног дао ослепити и протерао га у Цариград. Након 6 година, на инсистирање византијског цара, краљ Милутин позвао је свога Сина Стефана Уроша у Србију и измиривши се са њим вратио га у пређашње достојанство. Св. Стефан је свима открио чудо свог исцелења које му је даровао Св. Николај још док је био у Цариграду. Након очеве смрти Стефан Урош је постао краљ Србије.

У току своје десетогодишње владавине Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану отаџбине. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, у коме је на Велбужду, данашњем Ђустендилу 1330 године поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У овој бици посебно се истакоа млади принц Душан и његови витезови. Међутим, након победе над Бугарима незадовољна властела подстицала је сукоб младог принца са оцем. Стари краљ је недуго затим био ухапшен и заточен у утврђеном граду Звечан, код Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након смрти тело светог Краља Стефана је пренешено у његову цркву у Дечанима и положено у мермерну гробницу коју је Светитељ још за живота спремио. Након низа чудеса која је Бог пројавио над гробом праведника и мученика краља монаси су отворили гроб и пред њима су се указале целе и нетрулежне свете мошти. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 11/24 новембра.

Стефан Душан, који је био познат и као Душан Силни, рођен је 1308 године. Године 1322 је крунисан заједно са својим оцем Стефаном Урошем као „млади краљ“. Након збацивања с власти свога оца 1331, Душан је крунисан као једини суверени краљ Србије. Са својом супругом, бугарском принцезом, а сада већ српском краљицом Јеленом добио је сина познатог као Урош Пети, који је био и последњи владар династије Немањића. Након низа ратних победа, Душан је проширио српску краљевину на југ. У тренутку када је био на врхунцу своје моћи, српско царство се протезало од Јадранског па све до Егејског и Јонског мора. Цар Душан умро је изненада 1355 године и сахрањен је у својој задужбини, цркви манастира Свети Архангели код Призрена који је сада још у рушевинама.

Крајем 17. века манастир је задесио пожар. Слично је било и средином 18. века. Када је Данило Паштровић Кажанегра преузео управу над манастиром 1764 он га је затекао готово у рушевинама. Једино је црква остала нетакнута. Манастир није имао ни кулу ни трапезу и у њему је живео само један монах. Данило је на себе узео обавезу да обнови манастирски комплекс. Под његовим руководством направљен је и иконостас који је до данас у цркви. Захваљујући његовим напорима манастир је поново оживео. Као резултат његових напора, архимандрит Данило је остао запамћен као други ктитор Дечанског манастира.

Владари ослобођене Србије од самог почетка су увидели историјски и духовни значај Дечанске лавре и овој древној српској задужбини редовно су слали новчану помоћ и друге прилоге. Кнез Милош Обреновић је 1836 помогао да се направи велика трпезарија која је и до данас у употреби. Дарујући олово 1857 Кнез Александар Карађорђевић је омогућио да се препокрије кров цркве. Будући да је српски краљ Св. Стефан Дечански саградио задужбину за себе и своје потомке српски владари новијег времена осећали су посебну обавезу према овој задужбини. До данашњег дана дечанска црква остаје значајна не само због свог величанственог изгледа већ и високог квалитета материјала који је употребљен за њену градњу.

Данас манастир живи са јаким братством од 35 младих моанха из свих делова наше отаџбине. Манастирско братство развило је разне монашке активности: дуборез, иконографију, превођење и издаваштво.

Манастир Високи Дечани