Историја манастира Жиче

Архитектура

Црква манастира Жича припада рашком архитектонском стилу, под значајним утицајем грађења манастира на Светој Гори Атоској, који је применио Свети Сава, додајући манастиру високи звоник. Он је такође наложио бојање фасаде цркве у јарко црвену боју, као сведочанство да светиња царске лавре почива на крви српских мученика. Жича представља већ потпуно сазрели архитектонски прототип који у типолошком погледу завршава серију споменика формирану од цркава Св. Николе, Ђурђевих Ступова и Студенице. Као таква, била је узор за грађење многих потоњих цркава и манастира у каснијим вековима.

Црква Светог Спаса је једнобродна грађевина, монументалних димензија за своје доба, са олтарским простором усмереним према североистоку и са пространом приратом са пиргом на југозападној страни. Основа цркве има облик слободног крста. Дужина основе је 44 м, међу највећим у Србији средњег века. На западној страни је пространи нартекс, са крстастим ребрастим сводовима. На улазу се налази висока кула. Фасада је обојена у црвено, као манастири у Светој Гори.

Наос цркве је подељен на три травеја међусобно одвојена пиластрима. На пресеку источног травеја и трансепта подигнута је купола на пандантифима у облику неправилног круга (север-југ 5,58 м, а у правцу исток-запад 5,21 м). Купола је споља осмострана.

Спољашњи изглед цркве карактерише њено уздигнуто подужно тело засведено двосливним кровом. Оно је пресечено најдоминантнијим делом, куполом коју наглашавају масивно кубичасто постоље и високи тамбур са фризом слепих аркада под стрехом.

У западном делу цркве, убрзо после завршетка, срушен је зид између наоса и припрате. Сматра се да је то урађено због Стефановог крунисања да би се повећала сама унутрашњост храма.

На спрату је постојао простор, катихумена, од кога су сачувани неки делови. Из ње се излазило у капелу на спрату пирга, која се везује за боравак Светог Саве у Жичи. Архиепископ Данило тврди да је Сава ту имао своју катихумену одакле је и пратио службу свога наследника Арсенија, кроз прозор импозантних димензија који је уметнут између наоса и катихумене.

Бочне капеле, које се налазе уз припрату, личе на посебне грађевине. Оне су посвећене светитељима чија су имена славили ктитори. Северна капела посвећена је Светом Сави – Освећеном из Јерусалима, по коме је млади Растко Немањић узео монашко име. Јужна капела посвећена је Светом Архиђакону Стефану. Обе су подигнуте са намером да буду надгробне цркве својих ктитора.

Стицајем околности, Стефан Првовенчани је сахрањен у Студеници. Свети Сава је сахрањен у старој бугарској престоници Трнову, где је био у дипломатској мисији. Његове мошти је касније краљ Владислав пренео у манастир Милешеву. На крају их је Синан-паша спалио на Врачару при неуспелом покушају да уништи његов култ у народу, 1595. године.