Историја манастира Жиче

Живопис

Сви истраживачи жичког сликарства, поред неоспорне чињенице да је оно изведено у три маха – 1220/21. године, између 1229. и 1234. и у првим годинама XIV века – слажу се да је најмлађи слој поновио онај први из XIII века, па су на тај начин сачуване и поновљене и основне идеје којима се руководио св. Сава живопишући Жичу одмах по њеном прилагођавању за прву српску архиепископију. Кључни текст за објашњење жичких фресака јесте предговор преводу Јерусалимског типика на српски језик архиепископа Никодима из 1319. године.

Полазећи од оваквих извора, а и чињенице да је Жича живописана као саборна црква новоустановљене Српске архиепископије, лакше нам је да разумемо сликарство олтарског простора, сачувано само делимично на слоју с почетка XIV века. Оно је највећим делом било посвећено обављању литургије и онима који је обављају, па је на почасном месту – у апсиди – приказано Служење свете литургије. Мистичним обредом претварања вина и хлеба у крв и тело Христово подноси се жртва Христовом наднебесном олтару.

Слика оснивања Цркве на земљи, заснована не на старозаветним примерима – како ће то бити у уметности Палеолога – већ на представама догађаја из Новог завета, нашла је најпотпунији израз у поткуполном простору Жиче. Намера да се избором и распоредом слика наговести веза Старог и Новог храма била је блиска и људима раног XIII века, па и светом Сави. На избор представа у поткуполном простору, које је традиција везивала за Сион, утицало је то што је Жича већ била катедрална црква када су у њој извођене фреске, а била је то и почетком XIV века, када су оне обнављане. Идеја успостављања континуитета између најстарије цркве коју је сам Христос основао, оне на Сиону и младе аутокефалне српске цркве руководила је св. Саву да у Жичи истакне оне моменте који су везани за оснивање Цркве на земљи, а што се десило на Сиону. Савина замисао да избором слика понови изглед прве хришћанске саборне цркве у својој цркви и намера да је богослужењем усмери на јерусалимске узоре памтила се и поштовала током XIII и раног XIV века. Стога су и Милутинови сликари поновили у Жичи првобитни распоред фресака, а архиепископ Никодим објасниће, у исто време, Савину намеру речима.

Сава Српски је – вели Никодим – постао сличан Мојсију који је сачинио скинију по образу који му је Бог показао на Гори; на исти начин је и Сава створио “ову велику цркву“ (мислећи вероватно на Жичу) по образу Сионске цркве и цркве Светог Саве Освећеног, које је видео у Јерусалиму. Пошто је на тај начин српска црква слична овим јерусалимским светилиштима, природно је да њима буде слична и манастирским уставом, “Типиком светога Саве“, како га Никодим именује, јер он то доиста и јесте. Због тога се писац мало касније још једном враћа на узор српске цркве и своди га само на Лавру светог Саве, јер је то поређење Никодиму било потребније.

На сводовима западних травеја и на сводовима певница као и на вишим деловима зидова били су вероватно остали Велики празници, они који нису били укључени у слику Старог и Новог храма и оснивања цркве на Сиону. До нас су доспели трагови само Преображења у јужној певници, Уласка у Јерусалим у средњем травеју, Вазнесења у куполи и Успења на западном зиду. Због слике храмовне славе у куполи, пророци су спуштени у нижу зону, а испод њих су била попрсја мученика чији се велики број, вероватно из профилактичких разлога, налазио и на потрбушјима лукова.

Приземна зона фресака имала је традиционалне представе Божјих угодника, оних од којих се неки и поименично наводе приликом одвајања честица просфоре на служби проскомидије, али је она, више него други делови сликане декорације, била подложна изменама и прилагођавању посебним манастирским захтевима или захтевима ктитора. Тако – уз фигуре светих ратника, бесребреника, преподобних и анђела – око иконостасне преграде биле су велике фреско-иконе Богородице и Христа, а крај њих ликови заштитника и поштованих светитеља првих ктитора: Сава Освећени, Стефан Првомученик, Георгије и Димитрије. Место св. Саве Освећеног и св. Стефана крај иконостаса било је диктирано и тиме што су они патрони бочних параклиса уз наос.

На слоју из XIII века у обема певницама, у најнижој зони источних страна, сачувале су се две сцене: Распеће у јужној и Скидање с крста у северној певници. Њихово спуштање у приземну зону изведено је из посебних разлога. Вероватно су се испред њих некада налазили проскинитари где су биле излагане реликвије Христових страсти, које је знамо Жича поседовала.

У данашњој припрати сачувано је веома мало живописа. Остали су делови Лозе Јесејеве и циклус Крштења. Декорација жичког улаза има све одлике порталне тематике, а састављена је с намером да истакне карактер Храма и да покаже примере вере онима који у њ улазе. Вероватно по налогу архиепископа Саве III, улаз портика је наткриљен фигурама апостола Петра и Павла, у ретком иконографском облику: Петар држи изнад главе цркву, а Павле књигу својих посланица. Њих двојица су приказани овде као темељи цркве и учитељи васељене, са идејом о пореклу цркве на земљи и о њеном апостолском односно саборном карактеру. У ту тему су се уклапали и портрети ктитора, који су се својим актом подизања или обнове цркве укључивали у ред оних који утврђују Цркву на земљи. До улаза на источном зиду Жиче приказани су њени оснивачи, краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав, тада још очев савладар, а на бочним зидовима портика усписане су две повеље које су они издали цркви, где су споменути многобројни њихови поклони, почев од светитељских моштију до земљишних поседа.

За обнову и украшавање Жиче у подједнакој мери су били заслужни и краљ Милутин и архиепископ Сава III, што је забележено на један необичан и у српској уметности нов начин. Њихове фигуре су укључене, у византијској уметности већ познату слику Божићне стихире, поетску интерпретацију оваплоћења Слова и његовог даривања. Присуством архиепископа Саве III са клиром и краља Милутина са дворском пратњом једна лепа химнографска тема задобила је обележје историјског тренутка, претворила се у слику свечаног божићног богослужења, којим руководи архиепископ а присуствује му српски краљ