Историја манастира Темска

Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир светог великомученика Георгија. Манастир је добио име п средњевековном граду- тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Основа Цркве је сажети уписани крст, са осмостраним кубетом које носе лукови и једна је од најстаријих цркава овог типа. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата.

Црква је први пут живописана 1576. године, трудом игумана Захарије. На источном зиду припрате налази се натпис о зидању припрате, а година која се помиње је 1654. Припрата је исте године и осликана, а осликавање је према запису трајало свега четрдесет дана од 5. септембра до 15. октобра 1654. године, у време игумана Симеона. Манастир су похарали Мађари 1692. године, који су протерали монахе, а околна села опљачкали и спалили. Манастир је после ове пошасти посетио владика софијски Теоклит. По његовом благослову 1699. године из Илијинског манастира из Софије долази игуман Партеније, родом из села Темска, који обнавља Цркву и конаке и подиже манастирску чесму. Обновљени манастир освећен је 1703. године, а игуман Партеније упокојио се у манастиру 1726. године, где је и сахрањен.

Иконостас у храму, дело непознатог зографа, насликан је у време игумана Висариона, после 1735. године. У овом манастиру је од 1760. до 1764. године радила школа, којом је управљао јеромонах Кирило Живковић, потоњи владика пакрачки. Манастир су крајем XVIII века опустошили Турци. Остао је руиниран све до 1836. године, када са Свете Горе из манастира Хиландара у њега долази игуман Кесарије, који је у овом манастиру провео преко 40 година. Обновио је манастирску Цркву и подигао конак и у њему основао школу у којој је подучавао писмености српску децу. Игуман Кесарије убијен је 1876. године од Черкеза и Арнаута, када је и делимично спаљен манастирски конак. Игуман Кесарије је сахрањен са северне стране Цркве.

Након ослобођења Јужних крајева 1878. године, манастир је поново обновљен, али је након Првог светског рата опустео. Од 1918. до 1922. године, о манастиру се старао месни парох Новица Поповић. 1924. године, манастир је из мушког преображен у женски, а у њега су се уселиле руске монахиње. Оне су у манастиру подигле нови конак. Трећи конак подигнут је у новије време и освећен 2000. године од стране епископа нишког господина Иринеја. 8. марта 1948. године манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 212, као Културно добро од великог значаја.