Историја манастира Ћелије код Лазаревца – Св. великомученика Георгија

У првој половини 20. века, 1923. и 1924. године, извршена су археолошка истраживања на локалитету села Ћелије код Лазаревца, а настављена су од стране Завода за заштиту споменика културе Ваљева 2005. године.

Дошло се до сазнања, да је на овом месту, током 14. или 15. века, постојао манастирски комплекс, састављен од једнобродне цркве и неколико зграда, чији је ктитор био неко од српске властеле (по некима Гргур Бранковић, син деспота Ђурађа Бранковића). Манастир је служио за смештај мањег броја монаха, и по угледу и концепцији подсећа на велики број мањих манастира који су у то време, под утицајем Свете Горе, подизани у Србији.

Овај манастир је обновљен 1923./1924. године, али овога пута као филијална црква петчанске парохије и као заједничка костурница српских и аустроугарских бораца погинулих у Колубарској бици.

29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен је манастир Св. великомученика Георгија, као први и једини манастир у Колубарско-посавском намесништву Епархије шумадијске, а као метох манастира Св. Луке из Бошњана код Варварина.

На основу остатака архитектуре, положаја у простору и избора места у скривеној долини, може се закљућити да је током XIV или почетком XV века на месту садашње цркве подигнут мањи манастирски комплекс. Богомољу је подигао припадник српске властеле који је и сахрањен у манастрској цркви. Манастир је изгледао као и велики број мањих манастира који се у Србији подижу почевши од друге половине XIV века под утицајем монаха са Свете Горе (Павловац, Кастаљан, Копорин… ). Манастир је уз мање прекиде вероватно живео до XVIII века када је у потпуности запустео.

Према народном предању, овде је сахрањен Гргур Слепи, син деспота Ђурђа Бранковића. Међутим, поуздани историјски подаци говоре да је Гргур последњу годину свога земаљског живота провео у Хиландару, где се замонашио и упокојио 1459. године.

Средњовековна црква је била изграђена од притесаног кречњачког камена и квадратних тесаника сиге који су узиђивани у релативно правилним редовима. Сига је углавном употребљавана за израду пиластра у наосу, углова цркве и у много мањој мери зидова. На основу пропорција цркве, као и димензија и распореда пиластара, може се са великом вероватноћом претпоставити да је црква у средњем веку имала кубе над наосом.

Остаци старог живописа сачувани су само у нижим зонама. Слично фреско сликарство откривено је у цркви села Дића, подигнутој у првој трећини XIV века. У много мањој мери фреске су сачуване и на спољашњем лицу зида.

Приликом сондирања порте цркве источно и јужно од храма откривени су темељи грађевина од камена у кречном малтеру који представљају остатке манастирских конака из времена заснивања манастира. Источно од олтара откривени су остаци темеља зграда које су северном страном биле наслоњене на падине брега. Вероватно су подигнуте током XVII или XVIII века.

Градња спомен цркве „где ће бити смештене кости наших јунака који су погинули бранећи своја огњишта“ у Првом светском рату, почела је 1924. године да би већ 1925. године служена Литургија. У њену костурницу смештену су кости од три до пет хиљада пострадалих ратника, донетих искључиво са Врачег брда. Према речима мештана села Ћелија, када је године подигнута црква у Лазаревцу, кости из ћелијске спомен цркве однете су у њу. Тада је простор старе цркве очишћен до нивоа пода новоподигнуте цркве. Ниво свих старих зидова цркве сведени су на најнижи сачувани ниво од један и по метар у односу на стари под цркве. Светогеоргијевски манастир у Ћелијама васпоставио је 2006. године Епископ шумадијски Јован. Нова манастирска црква освећена је 29. јула исте године.