Историја манастира Каленић

Црква манастира Каленића, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, у Левчу, на источним огранцима Гледићких планина, задужбина је протовестијара Богдана, високог дворјанина деспота Стефана, и Богдановог брата Петра. Саграђена је крајем прве деценије XV века. О најранијој историји нема писаних и поузданих сведочанства. Сачувано је веровање, истакнуто и у записима XIX века, да је почетком XVII столећа Каленић био опљачкан, порушен и потом дуго напуштен, што новија истраживања не потврђују. Реалнија је претпоставка да у манастиру није било прекида континуираног живота дужег од највише неколико деценија. Од почетка XVIII века, када у Каленић долазе и обнављају га монаси из манастира Мораче, тече буран живот монашке заједнице који је увек био одређен историјом народа Србије. Крајем 1815. године из Фенека у Срему у манастир су пренете и положене мошти краља Стефана Првовенчаног – светог Симона монаха, да би 1839. биле враћене у Студеницу. Каленић је током XIX века био постриг двојице српских архијереја, Максима Савића и Јоаникија Нешковића. У њему је пред Први светски рат живео јеромонах Николај Велимировић, а током Другог светског рата јеромонах Хризостом Војиновић, потоњи Владика браничевски.

Манастир је значајније обновљен 1766. године и неколико пута касније, да би између 1928. и 1930. године био темељно рестауриран. После Другог светског рата, конзерваторски радови су обављени у два маха – између 1968. и 1970. године и током последње деценије XX века.

Манастир је сазидан у стилу такозване моравске архитектуре и једна је од најлепших грађевина свога времена у византијском свету. Има сажету тролисну основу, а са западне стране наосу је придодата припрата. Над средњим делом цркве је висока, издужена купола, а над припратом је такође купола без прозора. Храм, који стреми у висину, на фасади има и два хоризонтална испуста – кордонске венце, који обавијају грађевину. Спољашност цркве је врло живописна. Томе доприноси и начин зидања, јер је храм грађен од редова сивих камених тесаника и црвене опеке, између којих је дебео слој белог кречног малтера. Спољашњу кићеност још у већој мери увећавају украшени прозори, као и улазни портал. Око њих су плитки камени рељефи, маштовито испреплетани од двочлане траке. Каленић има и исклесане људске и животињске ликове над отворима дводелних прозора. Они претежно служе као украси, а приказују сцене из живота, фантастичне животиње, један догађај из Старог завета, чак и митолошког кентаура Хирона. Најупечатљивији је рељеф са ликом Богородице, малим Христом и два анђела. И ликови и орнаменти на фасади су некад били обојени, а трагови старих боја још су местимично видљиви.

Првобитне фреске, настале неколико година после подизања, добрим делом су очуване. Али, у оштећеној калоти куполе више нема живописа. Испод уништене представе Пантократора била је приказана Небеска Литургија. Два низа пророка боље су сачувани него избледеле представе четворице јеванђелиста, традиционално смештене у пандатифима. Између уништене Богородице с дететом у конхи олтарске апсиде и обавезног Причешћа апостола развија се циклус Јављања васкрслог Христа – укључујући и два призора везана за Васкрсење. Испод Причешћа апостола налази се Служба архијереја. Архијереји и ђакони насликани су и на зидовима олтара, пиластрима и на допрозорницима. За тај програм везује се и представа Мртвог Христа у ниши протезиса, изузетна у својој врсти. У оштеђеним сводовима и највишим зонама наоса био је приказан циклус Великих празника. Програм посвећен прослављању Христовог овоземаљског живота заузима, заједно с циклусом Чуда, средњу зону наоса, где се неке сцене – попут Свадбе у Кани – убрајају међу највиша достигнућа византијског сликарства. То се односи и на поједине ликове у доњој зони где се, међу стојећим фигурама светих личности и, посебно, светих ратника, неке издвајају изузетном лепотом. Међу стојећим фигурама у доњој зони припрате уочавамо велики Деизис, свете оце пустињаке и портрете ктитора. Све остале зоне до куполе садрже сцене циклуса Богородичиног и Христовог детињства.

Иако нису откривени потписи твораца фресака у Каленићу, сматра се да је сликар по имену Радослав, аутор минијатура у Четворојеванђељу духовника Висариона, био главни мајстор сликарске групе која је осликала храм. Његов оригинални цртачки дар, мајсторско владање бојом и хроматским ефектима, те смео приступ компоновању маса и преради старих иконографских схема, неки су од разлога што се каленићко зидно сликарство сматра врхунским уметничким остварењем. Одликује га лаки, светли колорит, пригушена пластичност човечијег лика и јако подвучена линија. Целина сликане декорација одаје савршено познавање теологије, односно истанчаност у тумачењу Светог писма.

Основна карактеристика каленићког сликарства – превладавање лирског и поетског над наративним, што се упоредо среће у истовременом руском сликарству, своје исходиште има у цариградској уметности XII века. На решењима комнинске уметности, која крајем византијске епохе оживљава у многим подручјима цариградског утицаја, заснована је сличност између каленићког живописа и сликарства Андреја Рубљова и његове школе.

Садашњи иконостас потиче из велике обнове у време кнеза Милоша Обреновића и састављен је од тридесет седам икона које преко низа записа сведоче о његовом постепеном формирању. Иконе су постављене у четири нивоа, а рад су различитих зографа.

Од недавно, у цркви манастира Каленића налази се светогорска чудотворна икона Богородице Герондисе која је постављена на посебан престо између олтара и јужне певнице.

Након великог пожара 1911. године, у коме су страдали конаци из Милошевог времена, подигнут је, заслугом игумана Никона Лазаревића Тинтора, велики конак који је после Другог светског рата био национализован. Враћен је пред крај XX века, да би 1997. године био обновљен. Нови велики конак подигнут је 2008. године, пред прославу шестогодишњице заснивања манастира.

У манастиру Каленићу се налази богата црквена ризница шумадијске епархије и библиотека коју је опремила Српска академија наука и уметности.