Живопис

Живопис

Распеће

Све старе фреске у Богородичиној цркви датирају из 1208/9. године, иако је стари живопис сликан на три различите позадине: златној, жутој и плавој – што је највише збуњивало истраживаче.

Монументална и потресна слика Христовог распећа заузима средишни део западног зида. На звучној тамно плавој позадини, топлоокерне фигуре Христа и других учесника узбудљиве религиозне драме, са наглашеним људским димензијама страдања и бола, остварују хармонију највећих дела европске уметности XIII века.

Студенички сликар је био један од најбољих сликара свога времена. Он је познавао старо византијско сликарство – расуо је златне звезде по плавој позадини на Распећу, као што су то радили стари цариградски уметници X века, и они још старији, из VI века. У лику Христа нагласио је његову природу и победу над смрћу, а у лику мајке бол је побеђен поштовањем према Богу. У тананим градацијама између људског и божанског, откривали су византијски сликари своја осећања и схватања. У студеничкој монументалној поеми о Богу и човеку, људске особине су пригушене у име победе духа над телом.

Manastir Studenica

Гробница Стефана Немање (лево) и композиција Распеће

По принципу наспрамног постављања сцена које се узајмно допуњују, Распеће Христово постављено је на западни зид цркве, као пандан Евхаристији и Служењу литургије из апсиде. Студеничко Распеће није само једна у низу јеванђелских сцена у наосу, оно је веома разговетно прожето литургијом. Ради истицања Христове жртве на крсту и њеног образложења у делу спасења, сликар је основни јеванђеоски текст допунио низом детаља преузетих из литургијских и поетских извора, па је остварио једну сложену иконографску целину, богату значењима наративне и симболичке природе. Осим Христа на крсту, „Цара славе“, како је обележен, Богородице, апостола Јована, војника и жена Јерусалемских, у сцену су уведени анђели у плачу, пророци са развијеним свицима, персонификације Старе и Нове цркве и звезде на азурно плавом небу. Мртав Христос на крсту, као нова жртва, има евхаристички смисао, јер је његова крв проливена на крсту темељ Цркве и залог нашег спасења, како се истиче и на проскомидији: „Искупио си нас пречистом крвљу својом од клетве законске, на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмтрност људима, Спаситељу наш.“

У Студеници је веома наглашен тај моменат истицања воде и крви из Христове ране, које у суд прихвата персонификована фигура Новог завета, а крв пада и на Адамову лобању у дну крста, као знак спирања прародитељског греха. Христову жртву на крсту образлажу и старозаветни пророци у врху слике, а за текстове на свицима одабрана су она њихова пророчанства која су ушла у богослужење или су њему прилагођена.

На студеничкој фресци још један детаљ упућује да је овде тема смрти Христове била проширена алузијом на његово васкрсење – звезде око Христа сликају се у представљањима Христовог тријумфа над смрћу, јер Христос, „звезда сјајнија од видљивих звезда“, сишао је у ад „окружен незалазном светлошћу“ и позвао праведнике речима: „Дођите у светлост“, па је тако осветлио све људе божанским сјајем свога васкрсења. Крст на Голготи је носио Христа, „Сунце правде“, које је уоколо разливало своје зраке, па се зато у Служби Подизања Часног Крста прославља крст – „сјајни знак међу звездама“. Оваквом иконографском обрадом, а не само уз помоћ уметничких и формалних средстава, композиција Распећа у Студеници има изузетно место; иако појединим детаљима утемељено у старијој уметности, оно је савршено укључено у литургијски програм студеничког сликарства и есхатолошки интонирану декорацију око Немањиног гроба у западном травеју.

Извор: задужбине немањића http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/