ХРИШЋАНСТВО У ДАЛМАЦИЈИ ДО ДИОБЕ ЦРКАВА

Хришћанство је допрло у Далмацију већ у апостолско доба. Апостол Павле сам каже да је проповиједајући стигао чак до Илирика (Рим. 15, 19), а за свога ученика Тита вели да је отишао на проповијед у Далмацију (2. Тим. 4, 11). Блажени Јероним, поријеклом Далматинац, такође говори о Павловој проповиједи у Илирику, а Епифаније Кипарски опет тврди да је апостол Лука (можда као пратилац Павлов) учествовао у евангелизацији Далмације, Галије, Италије и Македоније. Предање о раду апостола Павла у Далмацији је остало и даље живо. Далматински историчар Иван Луцијус (+1679) забиљежио је и конкретнији податак како се апостол Павле пролазећи кроз Далмацију зауставио код града Бурнума, недалеко данашњег Кистања, близу ријеке Тицијус (данашње Крке), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају већ у апостолско доба. То нас подсјећа на катакомбе над којима је касније саграђен манастир Крка у коме је по Луцијусовом казивању на некој дасци био урезан словенски запис о овом боравку апостола Павла у Далмацији. И висовачки фрањевац, историчар Вињалић, пише сто година послије Луцијуса да су се ,,у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили написани дотични стихови на словенском језику у спомен борављења у томе мјесту апостола Павла.” Предање о боравку апостола Павла у Далмацији помиње и Алберто Фортис у свом путопису. Ова традиција добила је и свој ликовни израз у једној слици која се некад налазила у манастиру Крки, а приказивала је апостола Павла како проповиједа Далматинцима обученим у народне ношње.

У току првих трију вијекова ухватило је хришћансгво у Далмацији коријена и поред гоњења за вријеме кога су и овдје записана многа имена мученика, од којих је остао у нарочитом поштовању св. Домнио, Дујмо, епископ солински, који је страдао у Диоклецијановом гоњењу почетком 4. вијека. Послије Миланског едикта (313.) хришћанство је и у Далмацији рапидно кренуло напријед и ускоро на сцени црквених збивања видимо многе значајне представнике далматинске цркве. Поред романских колонија у Приморју се тада појављују и грчке колоније, које јачају нарочито откако је Далмација, најприје привремено (437.), а послије пропасти западног римског царства (476.) дефинитивно дошла под власт Византије, односно Источног римског царства. Од времена цара Јустинијана (527-565) те грчке колоније постају и расадници грчке културе о чему свједоче многи споменици од Равене па низ читаво јадранско приморје. По приморским градовима служи се у хришћанским црквама на латинском, али и на грчком језику, нарочито у мјестима гдје су биле јаче грчке колоније.

Развој хришћанске цркве у Далмацији био је озбиљно ометен доласком Словена, Срба и Хрвата, који су заједно са Аварима многе области на Балканском полуострву опустошили, многе градове разрушили и црквену организацију разорили. О географском смјештају Срба и Хрвата на овом подручју даје најранију сачувану информацију византијски цар-историчар Константин Порфирогенит (945 -959): ,,Од ријеке Цетине почиње земља Хрватска и пружа се према Приморју до границе Истре… а према Цетини и Ливну граничи са Србијом.” Ово Порфирогенитово казивање усвојили су, или на основу других извора утврдили, и наши старији историчари. И Луцијус вели да су Хрвати заузели дио Далмације од Истре до Цетине, а Срби даље на југ до Драча. То усваја и Мавро Орбин, Андрија Змајевић, Рачки, Љубић, Миклошић и други. Напосљетку, то потврђује и чињеница да је Хум одвајкада био у саставу средњевјековне српске државе, а сјеверна Далмација је улазила у састав хрватске државе, која је од 1102. ушла у персоналну унију са Угарском. У приморским градовима превладавало је романско становништо. Оно се ту и на острва склонило са копна пред словенском стихијом.

Христијанизација досељених Хрвата и Срба почела је већ од досељења, али је напредовала споро. Страни, латински и грчки богослужбени језик био је томе највећа сметња, јер је поред неразумијевања рађао подозрење и страх да страни проповједници не би били експоненти страних сила, франачке или византијске државе. Треба, наиме, нагласити да је 732. године византијски цар Лав III Исавријанац, да би се осветио папи због противљења његовој иконоборачкој политици, одузео испод папине јурисдикције Сицилију, Доњу Италију и цио Илирик, а с њиме и цијелу Далмацију и Превалис, те их потчинио цариградском патријарху. Тако је створен принцип да се границе цариградске патријаршије подударају са границама византијске државе. Док се тако цариградска патријаршија нашла под заштитом византијске државе, папа се ставио под заштиту франачког краља Пипина малог, чијег ће сина Карла Великог 800. г. бирати за римског цара. Карло је ускоро освојио сјеверну Далмацију, што је утврђено и Ахенским миром (812.), када су Византији остала од сјеверне Далмације само острва Крк, Црес, Лошињ и Раб и градови Задар,Трогир и Сплит. Тим подручјем управљао је царски намјесник или проконзул(стратег) са сједиштем у Задру, који је послије разорења Салоне остао све до 1918. главни град сјеверне Далмације. Тада су франачки мисионари покрстили далматинске Хрвате, чији је кнез признавао врховну власт фурланског маркгрофа и франачког краља.

Хрвати су с временом успјели да асимилирају аварске и романске остатке, да се отресу франачке и византијске власти и да створе своју државу која је трајала од 9. до 12. вијека. Приморски градови, иако више нису били онако независни као под Византијом, ипак су задржали своја основна муниципијална права. Тако је остало и послије 1102, кад је Хрватска ушла у персоналну унију са Угарском. Та унија није утицала на етничко стање у Далмацији. Романско становништво у приморским градовима мијешало се са хрватским и прилично се асимилирало, док су се остаци илирско-келтских племена на копну повлачили пред Хрватима у планинске крајеве и због географских услова и несигурности одавали се махом номадском сточарском начину живота. Њих су још Византинци називали Мавровласима (Црни власи), па су то име усвојили касније и Словени, Хрвати и Срби. И Млечани су их звали Мурлаки или Морлаки. Касније, кад се они буду сасвим асимилирали са Хрватима и Србима, неће овај назив више имати етнички значај, већ ће означавати онај дио далматинског становништва, који се по планинским предјелима далматиског копна бави сточарским начином живота.

Кад је Угарска, ступивши у заједницу са Хрватском, избила на Јадранско море, нашла је опасног такмаца у Млетачкој Републици. И једна и друга сила жељела је да придобије уза се далматинске градове, али су они углавном љубоморно чували своје аутономије, и ма колико да су изражавали узајамно ривалство, били су солидарни у отпору према странцима. Они су чували свој регионални далматински патриотизам (далматинизам) и поносили се њиме.

У црквеном животу хрватске Далмације превладала је у 10. и 11. вијеку латинштина. Ћирило-методска глагољица и ћирилица нису могле да се одрже, јер су њима писане богослужбене књиге византијског обреда, док је овдје од раније ушао у употребу латински језик, како у општем животу, тако и у цркви и обредима. Отпор латинштини од стране нижег свештенства и многих епископа на челу са нинским епископом Гргуром завршио се неуспјехом. Латинаши су побиједили, те је на сплитском сабору 1060. коначно забрањено служење на словенском језику и рукополагање за свештенике оних лица која не знају латински. Како је то било баш у вријеме коначног расцијепа између источне и западне цркве (1054.), послужило је то појачању разлика измећу Хрвата који су сада, по сили закључака латеранског и овог сплитског сабора, увели латинштину, и Срба који су се служили ћирилицом и њоме писали преводе богате византијске богослужбене и богословске литературе, а богослужење вршили на словенском језику по грчком обреду. Срби остадоше у источној, грчкој хришћанској сфери, а Хрвати у западној, латинској. Не би у томе било нарочитог зла по наше народе да је етничка граница била јасна и кроз вијекове стабилна. Са њеним помјерањем и мијешањем Срба и Хрвата, као припадника источне и западне цркве, долазило је до узајамног трвења, које су спољни политички фактори често потпиривали и доводили до отвореног антагонизма, тако штетног и по Србе и по Хрвате. Подјела цркава је по наше народе посебно фаталан догађај, јер је граница између подијељених цркава и оштрица свих аспирација, прозелитизама и антагонизама као оштро сјечиво кроз вијекове рањавало наше националне организме. Наши непријатељи су то до максимума користили.