ПОЈАВА СРБА И ПРАВОСЛАВЉА У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ

У времену кад су Хрвати признали Коломана за свог краља (1102.) границе хрватског краљевства, како пише Шишић, ,,текле су отприлике Неретвом до Раме, одатле на горњи и средши Врбас, затим на доњу Босну до ушћа у Саву и правцем повученим између данашњег Брода и Доњег Михољца до Драве, па уз Драву до штајерско-крањског пограничног горја откуда се спуштала на море код Ријеке; од већих отока припадали су Хрватској Крк, Црес, Раб, Паг, Хвар, Брач и Вис.” Сјеверна Далмација ће тако већ почетком 13. вијека постати тромеђа на којој су се сукобљавали интереси хрватско-угарске државе, затим Босне и напосљетку Србије, која је владала сусједним Хумом.

У Хрватској је постепено ојачало племство и потпуно се развио феудални систем. Крајем 13. вијека нарочито се истичу двије племићке породице, Франкопани у Модрушкој жупанији и Шубићи у Брибирској. Павле Шубић (+1312.) је чак добио насљедно банско достојанство и готово суверено владао на подручју од Гвозда (Капеле) до Цетине. Он је чак успио да своју власт прошири и на један дио Босне, те се од 1299. називао ,,бан Хрватске и Далмације и господар Босне.” Кад је Павле у борби за подвргавање појединих босанских области погинуо од ,,босанских јеретика”, наслиједио га је у банском достојанству најприје брат Младен И (1302—1304), а затим син Младен II (1305—1322). Даље ширење власти хрватског бана у западној Босни зауставио је босански бан Стјепан И Котроманић (1290—1310), зет српског краља Драгутина, који је као ,,сремски краљ” (1284—1316) управљао и сјевероисточном Босном и по ријечима његова биографа, архиепископа Данила, ,,многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску вјеру и крсти их.” Тако је западна Босна била у политичкој и територијалној заједници са Далмацијом, а источна са Србијом.

Овакво политичко стање имало је знатних посљедица по вјерски и црквенн живот на овом подручју. У западној Босни, која је сада била у политичко-територијалној заједници са Далмацијом, постојале су упоредо ,,црква босанска” и православна. Хум, који је кратко вријеме био под влашћу Шубића, у црквеном погледу улазио је у састав светосавске Жичко-пећке архиепископије. Све је то омогућило да и сјеверна Далмација, усљед кретања војске и миграције становништва, дође у додир са православљем и да га упозна. Иван Луцијус, писац далматинске и хрватске историје, пише како су се Срби из Босне крајем 13. вијека, за вријеме бана Младена, почели да досељавају у Далмацију. Они су најприје служили као војници у Младеновим далматинским градовима, а затим су се спуштали у равнице и заједно са Хрватима обрађивали поља. Друга сеоба Срба у сјеверну Далмацију догодила се, по казивању старих писаца, 1305. године, а касније их је било све више.

У то вријеме појављује се у сјеверној Далмацији и први српски православни манастир, Крупа под Велебитом. Записана традиција каже да је то било 1317. године. Предање даље каже да су манастир саградили добјегли калуђери босанског манастира Крупе уз материјалну помоћ српског краља Стефана (Милутина) и сљедећих двају краљева (Дечанског и Душана) и уз помоћ народа. Ови су краљеви, према предању, откупили манастиру неке земље, које су калуђери касније умножили, па их сачували за вријеме Турака, који су манастиру потврдили право на уживање ових земаља.

Осниваље овог православног манастира ван немањићке државе, на подручју које је за Немањиће било од велике важности, морало је разумљиво да заинтересује владаре из ове династије. Са вјерског гледишта, не зачуђава њихова жеља да помогну овим малим српским насељима у задовољавању њихових вјерских потреба, а са политичког гледишта – требало је да овај манастир веже одвојене Србе за немањићку државу и српску архиепископију. Цар Душан ће 1347, свакако из политичких разлога, удати своју сестру Јелену за Младена III Шубића, који је тада био господар Скрадина, Клиса и Омиша. Младен је био врло угледан и моћан феудалац и могао је добро да послужи политичким интересима царевине на овој страни, а он је опет, без сумње, био сретан што је добио за шурака тада најмоћнијег владара на Балкану. У времену кад су се на овом подручју борили за превласт Млечани и Мађари, овај брак је био пожељан и Шубићима и Душану. Међутим, Младен је умро већ 1. маја 1348. и Јелена је остала са тек рођеним сином Младеном ИВ међу самим непријатељима. Младеновог посједа хтјели су да се домогну и Млечани и Мађари и Нелипићи, па и сродници из породице Шубића. Несретној младој удовици помогао је брат, српски цар Душан, који је послао своје војничке посаде у сестрине градове. У Клис је дошао Душанов њемачки најамнички старјешина Палман, а у Скрадин Ђураш син Илијин, родом из Зете, праћен синовима и синовцима.

Иако појава српске принцезе, њених дворјана и српских царских посада у далматинским градовима није значила нарочиту промјену у вјерском и црквеном животу овог римокатоличког подручја, ипак је чињеница да је у то вријеме усљед учесталих миграција Срба из Босне било све више српских оаза у овој области и да се 1350. овдје појављује и други српски манастир, Крка, и то баш иницијативом Јелениног духовника Рувима и њеном материјалном помоћи, о чему детаљно говори Кончаревићев љетопис. Није без значаја да се нагласи да су оснивачи манастира св. Арханђела у Крки били калуђери који су дошли из манастира св. Арханћела, који је у Јерусалиму подигао српски краљ Милутин. Од половине 14. вијека све чешће су миграције православних Срба из Босне у сјеверну Далмацију. Смјештај ових досељеника задавао је много бриге далматинском бану Николи Сечу, али је узбудио и папу Григорија ЏИ, који је 1372. и 1373. упозоравао босанске фрањевце на ове ,,православне Влахе”, који се са граница Босне и Крбаве шире према Приморју.

Ово досељавање православних Срба из Босне у Далмацију појачано је послије Твртковог освајања Далмације и јужне Хрватске до Велебита (1390.), откад се он почео да назива ,,краљ Србије, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Кончаревић је у свом љетопису записао да ,,краљ Стефан Твртко бјаше орудије Божијаго промисла ради утвержденија нашеја свјатија православнија вјери в нашем отечествији”. У његово вријеме саграђена је црква Вазнесења Христова (Свети Спас) на извору ријеке Цетине. Тада се спомињу и православне цркве у Клису и Брибиру. Срби, досељени из Босне, саградили су на Цетини манастир Драговић (1395.). Ова насеља су на преласку из 14. у 15. вијек стално јачала због доласка све нових и нових група досељеника из Босне, у коју су учестали турски упади и учинили Босну врло несигурним подручјем. Тако се послије турског упада у Босну 1397. иселило доста Срба из Босне у Далмацију. Једна од тих група населила се у Книнском пољу, Голубиђу, Пађенама и Полачи. Млетачки адмирал Петар Лоредан помиње 1423. ,,српске вазале” као поданике обровачког дворца, за које вели да су још од 1392. настањени на мјесту гдје се налази село Жегар.

Тврткови насљедници нису могли да задрже управу над сјеверном Далмацијом, већ су је морали предати поново хрватско-угарском краљу. Међутим, честе смјене на овом пријестолу и непрестане буне и немири имали су судбоносне посљедице и по Далмацију. Хрватско-угарски краљ Владислав Напуљски, видећи да се у овако бурним временима неће моћи да одржи на пријестолу, одлучи се на врло подло дјело. ,,Послије дуљих преговора и срамотног цјенкања прода у јулу 1409. за 100.000 дуката град Задар, Новиград, Врану и оток Паг, као и сва своја права на читаву Далмацију, Млетачкој Републици. И тако се ето Венеција, која се за читаве борбе мудро држала по страни, највећма окористи дуготрајним грађанским ратовима у Хрватској и Угарској, угнијездивши се тај пут у Далмацији трајно до своје пропасти (1797.)” (Шишић).

Краљ Сигисмуид се узалуд трудио да поврати Далмацију од Млечана. Њему је остало само приморје од Истре до Обровца, Книнска крајина, Врлика, Сињ, Клис, дио Загорја (између Трогира, Шибеника и Дрниша), Петрово Поље, Промина и Миљевци. Млечани су држали обалу са градовима: Задар, Нин, Новиград, Врана, Островица, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит, Омиш, Котор и Будва. Тај свој посјед Млечани су задржали стално, док је мађарско подручје постепено пало под Турке.