Четврти период (1766—1920)

11. септ. 1766. г. издан је берат о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад никоме више да се не даје (засебно) та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу“. „Кад је она укинута десило се на национално-политичкоме плану, друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко-националног ропства и под црквено-духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско-националног и политичког средишта Српског народа — Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу призренске митрополије“ на челу са митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским, дакле — Грком, који је дао свој пристанак. на укидање Пећке патријаршије. Тако је сада призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, вучитрнски, ђаковачки и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су свој пристанак бивши патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле, иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за Српски народ, а посебно за призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам.

Први митрополит призренски после укидања Пећке патријаршије, и присаједињења цариградској патријаршији, — био је поменути митр. Гаврило, који је већ 13. септ. 1766. г. добио „царски ферман“ о постављењу на именовану митрополију. Његов углед био је тако велики да се 1774. г. јавља као ,,пећки патријарх“ с правом опорезивања католичког клира. Митрополит Гаврило преминуо је у „првој половини 1774. године“. После њега дошао је поново Грк, чије име — не знамо. Да је био Грк више је него сигурно, јер приликом протеста више српске јерархије код руске владе на челу са црногорским митрополитом Савом Петровићем 1774. нема имена призренског митрополита“.

Митрополит Софроније- не зна се тачно када је управљао призренском митрополијом. Међу Призренцима познат је под именом Петар. По предању Призренци су га једном приликом „у цркви Св. Ђорђа избили и истерали из ње“. После тога митр. Софроније је напустио Призрен и отишао у Цариград, а одатле у Јерусалим, где је постао Јерусалимски патријарх и „чувар кључева Гроба Господњег“.

Митрополит Евсевије — умро 1789. године.

Митрополит Јанићије — призренски митрополит од 1789. до 1818. г. Србин, родом из с. Тулежа код Ваљева, био је сведок крупних историјских збивања у другој половини XVIII века и почетком XIX века. За епископа хиротонисан је 1769. г., али за коју епархију не знамо. Тек 1784. г. постављен је за митрополита новопазарског, одн. рашког. Када је умро митр. Евсевије, 1789. године, „патријаршија се није побринула да пошаље у призренску митрополију пастира, већ је препоручила новопазарском митрополиту Јанићију да је за време надгледа“. Тако је остало све до 1807/8. г., када је митр. Јанаћије добио берат о постављењу, одн. коначном присаједињењу призренске и рашке епархије која се од тада зове: Рашко-призренска митрополија. За време митр. Јанићија рашко-призренској митрополији присаједињена је и Скендерија, а 1816. уступљен му је и Охрид. Тако се рашко-призренска митрополија простирала „од Новог Пазара до Охрида, и од Скадра до Новог Брда“. Његова титула је гласила: „Јоаникије, милостију Божију православни митрополит Новопазарски, Призренски и Скадарски“. Митрополит Јанићије умро је „на љето 1818., мјесеца ноемврија, 26. ден, погребеније ему бист 27“. Сахрањен је у Призрену, у цркви Св. Ђорђа, с десне стране испред олтара (Мисли се на „стару“ цркву која се налази у истом дворишту поред „нове“ цркве Св. Ђорђа). Зна се да му је на сахрани било око 13 свештенослужитеља. Народ га је достојно ожалио. Његову надгробну плочу сломио је митр. Партеније 1849. год.

Митрополит хаџи Захарија (Дечанац) — 1819—1830. године. Родом је из села Винце код Куманова. Као дете дошао јe у манастир Високи Дечани, где је код ученог архим. Данила научио да пише и чита. Са Данилом ишао је у Јерусалим 1794. на хаџилук. По повратку постао је игуман манастира Дечани, са ког положаја је (после смрти митроп. Јанићија), на заузимање виђенијих Срба код Махмудпаше Ротуловића (у Призрену), изабран за митрополита рашко-призренског и послат у Цариград ради хиротоније. Управљао је Рашко-призренском митрополијом у време обесних паша и једног општег расула које је владало у његовој митрополији. Мигрополит хаџи-Захарија рукоположио је Петра II Петровића Његоша у чин јерођакона и јеромонаха, а и рукопроизвео за архимандрита. Умро је 15. марта 1830. године и сахрањен је у манастиру Дечанима.

Митрополит Ананија (1830—36). После смрти митрополита хаџи-Захарије „Махмудпаша позове виђеније људе у Призрену и рекне им — е, дајте ми човека кога ћу да пошаљем у Цариград да га завладичим; ја нећу Стамболију (тј. Фанариоте. — прим. Т.К.), а и за вас неће бити добро. Но они памтећи глобе… одговоре немамо човека“. Тако је дошао митрополит Ананија — Грк. Пре постављења за призренског митрополита био је митрополит у Скопљу, али због неморалног живота — премештен је у Призрен. 1836. г. премештен је на бољу епархију у Тесалији. При поласку из Призрена за Цариград „докопа круну митрополита Јанаћија и Захарија и понесе собом“. Но Дечанци за њим појуре, стигну га у Скопљу и одузму му митру.

Митрополит Герман (1836—38). Дошао је из Цариграда, где је имао „кућу од камена покрај мора“, тј. био је врло богат. За време његовог боравка у Призрену дошло је до борбе између Махмудпаше Ротуловића и царске војске. Ти догађаји су толико утицали на митрополита Германа да је полудео, те се вратио у Цариград, где је и умро.

Митрополит Синексије (1836—40). На жалост, о њему је познато само то да је „могао дневно попити по три оке ракије.. . Као пијаница сабирао је дружину и ту се чинила свака безаконија“. 1840. г. био је премештен из Призрена.

О овој тројици митрополита — Грка, ево шта каже један наш историчар са Косова: „И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима — „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чим помогоше. А, на против, и они Србима гулише кожу, као и аге и бегови . . . трудили се да Србима униште чисто српско обележје — Славу, а уведу „имендан“ чељади . . .“.

Митрополит Игњатије (1840—49). Дошао је у Призрен за време буне „Дервишцара“, но када царска војска васпостави ред — митр. Игњатије наплати мирију за седам година уназад, те се „необично обогати, посили, па почне и он да чини свака безакоња“. На души својој митр. Игњатије носи многе душе српске, тј. Срба који се потурчише због њега. Карактеристичан је пример неког Миладина из Србице, који се оженио четврти пут. Митр. Игњатије, чувши за то, позове га и наложи му: или да отпусти жену, или да плати хиљаду гроша. Кад Миладин не хтеде да се разведе, а да плати није имао, митр. Итњатије га баци у затвор. Епилог целог овог догађаја био је: Миладин и цела његава породица — потурчили су се!“ У својој митрополији Игњатије је многа зла починио Српском народу. Стога су Призренци, пошто им је све то додијало, тајно послали (јер нису смели јавно) Симчу Михајловића у Цариград „са писмима у којима јављају грозна дела Игњатијева“. Акција је уродила плодом, те је позван у Цариград, где је живео бавећи се прошњом и умро је у највећој беди. Тамо га је видео и наш Чика Сима Андрејевић Игуманов. Но, и поред напред наведеног, — „Српски народ ипак је нешто мало осетио да има свог владику, и о њему рекао: донекле је човек!“.

Митрополит Партеније (1849—54). После одласка митр. Игњатија Цариградска патријаршија, љута на Србе, пошаље „дебелог, високог и старог Партенија са острва Самоса“. Приликом доласка у Призрен довео је неког „Грка Јанаћка који је имао две ћерке“. Партеније је био мало образован, али зато склон пићу. Тако све што год је од народа добијао — све је давао на пиће. Тако да чак ни Цариградској патријаршији није слао „уредовно следовање“. Због тога га Патријаршија протера у Тесалију у један Метеорски манастир. Као такав у нашем народу је запамћен као „један од најгорих“. Од многобројних његових безбожних дела, ради илустрације, ево једног конкретног примера: „Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Од многих свећа црква се задимила. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да каже, да се свеће погасе, — а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику: „Сундер бу боклери!“, тј. „Угасите та…“.Колико су те речи погодиле напаћене Србе, види се по томе што „изнеше митрополита“ у двориште и тамо га на калдрму бацише као кладу. Он болно јекну, а они му са презрењем подвикнуше: то није владика, нечастиви је то!“.

Митрополит Мелетије (1854—1895). Био је последњи Грк епископ, Фанариот — у Призрену. О њему као митрополиту постоје доста контрадикторна мишљења, која, не упуштајући се у њихову истинитост, овде износим: Док једни хвале његов рад, као М. Веселиновић и Петар Костић, који каже да митр. Мелетије „није био фанатичан Грк“, дотле други, као Б. Нушић, кажу: да се митр. Мелетије бринуо само за „збирање мирије“, или, пак, као што вели П. Срећковић, „Волео је да банчи и да се забавља с Циганкама“ . И на крају, — речи једног историчара са Косова: „Владика Мелетије, Грк по народности, беше лаком на новац, а брига за црквом и српским народом — беше му девета рупа на кавалу! Да би што више напунио ћемер злата, он ни најсиротију кућу српску није пропустио.., чак је и цркве пљачкао“.

Митрополит Мелетије дошао је у Призрен марта 1854. го дине. О његовом животу пре доласка знамо следеће: рођен је 28. јула 1824. год., 1836. отишао у манастир Бунасик, где се и замонашио 21. новембра 1837. године. 11. јануара 1838. рукоположен је за ђакона, потом је завршио Богословију на о. Халки и у 28. год. живота хиротонисан је за епископа.

Митрополит Мелетије је један од ретких грчких епископа који је волео и допуштао просвету у српском народу, а што се види из једног његовог окома: ,,Сас науку чувек хоћи да знаје како есте чувек . . . хоћи да знаје како моли Бога .. . правите школу“. За време Мелетијево отворена је, 1. октобра 1871., Српска православна богословија у Призрену, — задужбина Чика Симе Андрејевића Игуманова. (Ово је урађено по благослову и са знањем, Мелетијевим јер „без благослова и знања не би се могла засновати таква школа“). О његовом ставу према стварању Богословије најбоље нам сведочи њен први управитељ архим. Сава Дечанац. Дошавши у Призрен, по благослову митрополита српског Михајла Јовановића, Сава је, између осталога, имао са Мелетијем овакав разговор: „Ваше Високопреосвепггенство, поздравили су вас и моле вас, госп. митр. Михајло и госп. Ристић, да благословите заснивање и отварање Ботословије у Призрену!“ На то митр. Мелетије устаде, прихвати о. Саву за руке и рече: „Чок сеир! Чок сеир… Како џанум … нек је благословено, и сас срећу!“

1861—62. — „заступао је Патријарха у Цариграду, или био члаи Светог синода“. 12. маја 1863. осветио је цркву Св. Василија у Г. Србици (под Призрена), а од 1871—74. поново боравио у Цариграду „због оптужбе да је израдио ферман да Цинцари могу порушити цркву Св. Спаса“.

Иначе, митр. Мелетије највећи део свога времена проводио је путујући по епархији. Тако се 1891/2. налазио у Скадру, а 1893. година затекла га је у Гилану. 1894. г. Његово Величанство краљ Србије Александар I одликовао је митрополита Мелетија орденом Св. Саве првог степена. Интересантно је напоменути да је митрополит Мелетије „забрањивао да се чита Св. писмо на модерном српском језику у преводу Даничића и Вука, што му је изгледало да нема довољно светиње, као оно на старијим црквенословенском језику“. Дакле, делио је мишљење карловачког митрополита Стратимировића.

Митрополит Мелетије је, у другој полавини своје управе, учинио многа добра Српском народу. Тако је имао обичај да сваке године, на Ускрс, измоли на потпис од паше да му пусти све хришћане из затвора. Тога дана буду ооуђеници на св. литургији, а после остану код митрополита на ручку, да би их увече поново вратио.

Својом појавом Мелетије је свуда остављао, како у цркви тако и ван ње, јак утисак код народа. Ретко је служио, а још ређе беседио; док је беседио обично је плакао, а обавезно је држао све постове, па и по цену здравља. За време његове управе подигнута је у Призрену нова црква Св. Борђа, у чијој је изградњи и он материјално учествовао. Умро је 27. августа 1895. г. у овојој 69. г. живота и сахрањен у Призренској старој цркви Св. Борђа, поред гроба митр. Јанаћија (с леве стране), а на сахрани је, поред виђеиијих Срба, присуствовао и тадашњи руски консул.

После смрти митр. Мелетија Патријаршија је поставила драчког митр. Висариона, који је и дошао у Призрен, али га Срби нису хтели примити.“

Овим је завршена управа митрополита Грка — Фанариота, који нису имали довољно љубави према својој словенској пастви. Поред Турака, и они су допринели томе да огроман број Срба (који је после сеобе Срба под Чарнојевићем, 1690. године, остао у овим крајевима), ипак, на крају, попусти, поклекне и „преврне вером“, тј. пређе у ислам. Овај моменат је лепо запазио и др М. Лутовац, који каже: „Било је и других узрока који су обрзавали прелазак у ислам. Поред осталих и фанариотске владике у Призрену и отсуство свештенства у Гори“.

На заузимање Српске владе код Порте и Патријаршије, средином лета 1891. године, било је начелно решено да Срби у Призрену добију Србина за владику. Успешном решавању овог проблема умногоме је допринела посета краља Александра I Обреновића султану Абдул-Хамиду и цариградском патријарху Неофиту (1894. године). Том приликом Патријарх је „признао Краљу да су Српски захтеви оправдани и ставио му у наглед да ће у Скопљу и Призрену бити постављени Срби за епископе“. Брзом и позитивном решавању овога проблема умногоме су допринели и сами Срби рашко-призренске митрополије, који се после смрти Мелетијеве „заталасаше“ и једногласно рекоше: „Некемо више Грка за владику, хоћемо нашег Србина!“

Видног удела у решавању овог проблема узео и наш познати књижевник и комедиограф Бранислав Нушић, тада српски консул у Приштини (од маја 1893. до лета 1897.), који је, преко свештеника и учитеља, свесрдно радио на добијању — Србина за епископа! У том циљу слао је готове концепте свештеницама за једнообразне молбе Цариградокој патријаршији. На крају је у Цариград отпутовала и једна делегација, састављена од свештеника и виђенијих Срба, која је преко Српског посланика Владана Борћевића тражила код Султана да им се испуни захтев. Тако је, нешто милом — нешто силом, Патријаршија поставила за митрополита рашко-призреноког Србина Дионисија Петровића.

Митрополит Дионисије Петровић (1896—1900). Рођен је 1858. г. у Босанској Градишки. Завршио је Богословију у Београду, да би после завршене школе примио монашки чин, на Сретење Господње 1878. године. После извесног времена Српска влада послала га је на о. Халку ради усавршавања богословсжих наука. Стога је, по завршетку грчке школе, „ступио у службу Цариградске патријаршије“. По произвођењу у чин архимаидрита упућен је у Скопље, за намесиика месном митрополиту. Са тог положаја изабран је за митрополита рашко-призренског. Хиротонисао га је цариградски патријарх Антим VII, 25. јануара 1896. г. На самом почетку своје управе „митрополит Дионисије је имао доста тешкоћа: по Косову и Метохији су Харали Арнаути, а Српски живаљ је веома осиромашио. И Турци, и Арнаути, и грчке владике — сви су на њега (тј. Србе) наметали намете и односили што се више могло“. Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за митрополита (после дутотрајног и тешког периода под Грцима) — о томе нам најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини:

„Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи . . . био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ — од детета до старца — у свечаном оделу, начинили шпалир . .., и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред владиком бацао. Постови су певали „Ис пола ети, деопота“, а ђаци химну коју је консул Нушић саставио:

„Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,

Нашем архипастиру српском ДИОНИСИЈУ!

Наш владико, наша дико овај народ, деца ова —

Давно су жељна твога благослова!“

Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими „српски благослов“ . .. Многи су клечали, а многи су чак и ноге владици љубили. . . и сви људи рекоше: „Благо нама за нашвг владику! . . . А жене: „Личан нам владика!“.

Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као „пастир добри, који живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11) — на жалост — релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири годиие. Умро је 7. децембра 1900. г. у Скопљу, где се налазио на лечењу. „По његовој жељи тело му је сахрањено у цркви Грачаници, на месту где је некада био „сахрањен кнез Лазар“ (како о томе вели предање). Народ га је у Грачаници, — по причању очевица — искрено оплакао“.

Митрополит Нићифор Перић (1901—1911). После смрти митрополита Дионисија „поново се дигао талас Српских жеља да за владику буде постављен опет Србин.“ Тако је Патријаршија поставила Нићифора Перића, који је хиротонисан у Цариграду 21. јануара 1901. год. Нићифор, који је био родом из с. Баранде у Банату, — био је сушта супротност своме претходнику Дионисију (углавном по темпераменту!). Махом је боравио у Приштини. Наставио је рад свога претходника, а особито је „значајан и заслужан због отварања школа (српских!) и рада на јачању националне свести у својој епархији“. За његово име везано је тзв. „Дечанско питање“, због чега је дошао у сукоб са владом Србије, „те од њега (она) категорички затражи да поднесе оставку на митрополитску столицу. А он, ваљда, сит борбе, поднесе је и Патријаршија, под утицајем Србије, уважи му је марта 1911. г. Тада му Србија одреди пензију“.После повлачења, митр. Нићифор отишао је у Србију, да би за време првог светског рата био интерниран у Софију, где је и умро 1. фебруара 1918. године. За администратора рашко-призренске митрополије постављен је архимандрит Сава, родом из Тетова.

После одласка митр. Нићифора народ, по савету Српске владе, затражи од Цариграда да им за митрополита постави Гаврила Дожића. Тако је Патријаршија завладичила Гаврила. Но, док је он чекао турски берат о свом постављењу, Српска влада је променила своје мишљење и, преко конзула у Приштини, наложила народу да Гаврила одбаци, а затражи Богдаиа Раденовића, што народ и учини. Овај проблем, који је разјединио вернике на два табора, окончан је тек по ослобођењу од Турака, 9. октобра 1912. године. Те исте године рашко-призренској митрополији су одузете области: „Хвосно и Пећ са Полимљем, и створена Пећка епархија“, а за њеног епископа постављен је Гаврило Дожић — потоњи патријарх српски ( + 1950). Други кандидат („наредни“), Богдан (у монаштву Василије) Раденковић скинуо је мантију и отишао у дипломатску службу. Услед избијања првог светског рата рашко-призренска митрополија остала је упражњена све до 1920. године.