Други период (1219—1346)

Иако би с правом очекивали да у овом другом — златном периоду историје Призренске епархије знамо више о њеним епископима, на жалост, знамо само за имена неколико епископа. У Призренском поменику налазимо имена следећих епископа: Симеона, Леонтија, Константина, Јована, Герасима, Илариона, Амвросија, Варлама, Јована, Дамјана, Илије, Дамјана, Саве, Арсенија, Теодосија и Дамјана. Но и овде нису поменути ови епископи, а још је теже утврдити хронологију епископовања појединих епископа. Епископ за кога сигурно знамо, а није поменут у Поменику, био је Георгије (Маркуш), који се помиње око 1282/ /83. године. Епископ Георгије био је она личност која је „заклела старце и властелу“ приликом решавања спора око неког имања Хтетовског манастира.

Од 1299. био је призренски епископ Дамјан. У хрисовуљи Стевана Дечанског из 1326. г. каже се да је краљ Милутин са еп. Дамјаном и Илијом пронашао неке њиве . . . За време епископа Дамјана почео је да зида највећи задужбинар краљ Милутин Богородицу Љевишку 1307 године, те се он као надлежни епископ трудио око градње цркве.

После епископа Дамјана за епископа призренског изабран је Илија, који није дуго остао на епископској катедри; јер пре 1309. за епископа призренског постављен је Сава. Епископ Сава, пре доласка у Призран, био је „васпитање и наук Свете Горе“ и игуман манастира Хиландара. После тога „би постављен епископом у славном граду Призрену“, пре 1309. године.

Колико је остао на катедри призренских епископа не знамо тачно. Из натписа (на спољном зиду Богородице Љевишке, где се његово име налази записано пет пута) сазнајемо да је управљао Призренскам епархијом у време зидања поменуте цркве. Са овог положаја 1309. г. изабран је за архиепископа српског (познат ,као Сава III). На престолу Св. Саве I остао је до своје смрти 26. јула 1316. године.

Ко је дошао непосредно после еп. Саве — не зна се. Око 1318. године призренски архиепископ био је Арсеније, о коме имамо неколико података. „На Богојављење 1321. године Стефан (Дечански) би у Призрену у Саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског“. Сигурно је овом чину, као месни епископ присуствовао и Арсеније као члан „свештеног сабора“. Зна се такође да је 1326. године краљ Стефан Дечански послао епископа Арсенија, заједно са деспотом Драгославом, ради утврђивања граница Призренске епископије у Доњем Пологу. Последњи пут помиње се епископ Арсеније 22. јануара 1333. године као сведок (на једном акту), када је краљ Душан Дубровнику уступио Стон. Остали, пак, епископи који се помињу у Призренском поменику, — „неизвестно је када су били“.