Борба за светосавски континуитет

Пад средњовјековних српских земаља под османску власт: Србије 1459., Босне 1463., Херцеговине 1481. и Црне Горе 1496. године повлачио је за собом и постепено гашење организације Српске цркве. Посљедњи српски патријарх био је Арсеније II (1457?-1463?). Али, српска државотворна идеја, као ни борба за аутокефалну Српску Цркву нису јењавале. Напротив, манифестација њене снаге већ се очитује у дјелатности смедеревског митрополита Павла са којим је на истом пољу изгарао и митроплит зворнички у првој половини XVI вијека.

Малобројни сачувани извори са почетка XVI вијека свједоче и о процесу исламизације, о замаху тог процеса и његовој дубини. Видимо да су “коријени“ конвертита на ислам слабашни и генерацијски сагледиви. У турско-османском рукопису који датира из 1585. године специјално се говори о исламизацији Босне и Херцеговине. Нарочито је занимљив одјељак о Меших-паши који је „у договору са угледним старцима уредио да из сваког села бар неко прими муслиманско име (само, али не и ислам) те да им се због тога опрости џизја. Тако су многи једноставно своја имена превели на турски: Живко је постао Јахја, Вук Курт, а Гвозден Тимур. Тиме је и џизја укинута, а на баштине је одредио један дукат“.

Хришћанско православно становништво било је још увијек апсолутно многобројније у односу на исламизиране почетком XVI вијека. О томе нам свједоче први детаљни пописи за зворнички санџак. У сребреничкој нахији је било 59 муслиманских и 174 хришћанских кућа, у Горњој Тузли 149 муслиманских, а хришћанских 549 кућа, у До(л)њој Тузли 147 муслиманских и 873 хришћанских кућа. Затим у нахији Зворник 45 муслиманских, а хришћанских 144 куће, у Спречи 15 муслиманских, а хришћанских 22, у нахији Сребреник 35 муслиманских, а 40 хришћанских, у нахији Сапна 68 муслиманских, а хришћанских 111, у нахији Теочак (Телчак) 33 муслиманске, а хришћанских 106, у нахији Смолућа 35 муслиманских, а хришћанских 68. Ово је довољно да се стекне увид у демографску пропорцију на равни конфесионалних односа тог времена.