Епархија зворничко-тузланска у „брзом“ и карастрофалном XX вијеку

Рат Аустро-Угарске против Србије 1914. прерастао је убрзо у сукоб свјетских размјера. Због атентата у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914.године гњев аустроугарских власти према Србима, прије свега у Босни и Херцеговини и Српској православној Цркви био је велики, нарочито према зворничко-тузланској епархији јер су завјереници дан уочи атентата законачили у Источној Босни (у Тобуту). Од посљедица репресалија, интернација и прогона у току Првог свјетског рата из Митрополије зворничко-тузланске пострадало је 18 свештеника. Размјере њихова мучеништва понајбоље исказује студија случаја Петра Лазаревића, свештеника из Козлука који је објешен у Војном затвору у Тузли 24. августа 1914. године. Када су му поставили конопац око грла, а прије него што ће му избити ослонац под ногама пред сабраним народом, који је био доведен и приморан да гледа његово погубљење ускликнуо је: „Живила Србија која нас ослобађа!“ У овој Митроплији аустроугарска власт је примјењивала експерименте насиља над српским етничким корпусом (злогласни Добојски логор и планирана етничка брана и баријера уз Дрину која би се направила пошто се раселе Срби).

Послије премјештања (1922) владике Илариона Радонића на вршачку катедру епархија зворничко-тузланска је била неколико година без архијереја. Њоме су администрирали епископи из сусједних епархија. Тек је 29. октобра 1928. године за зворничко-тузланског епископа изабран Нектарије Круљ дотадашњи епископ захумско-рашки са сједиштем у Никшићу. Владика Нектарије Круљ био је добар организатор, градитељ богомоља и духовни вођа Богомољачког покрета који је био снажан у епархији зворничко-тузланској, Нектарије Круљ је био и велики неимар. Статистика за период 1920-1941 годину која се више од 95% односи на његов архијерејски стаж нам саопштава да је у Епархији зворничко-тузланској саграђено 29 нових, а обновљено 17 старих храмова, да је саграђено 13 и обновљене 4 капеле, да је обновљено 3 манастира и 3 манастирска конака, да су саграђена 3 нова звоника, а да је подигнуто 30 и обновљено 7 парохијских домова. Протјеран са катедре од стране усташа у априлу 1941, Епископ Нектарије је радио на прикупљању документације о усташким злочинима 1941-1945. године.

Епархија зворничко-тузланска је за вријеме (1941-1945) постојања усташке Независне Државе Хрватске доживљавала прави голготски и мученички пут. Подаци које је званично сакупио Свети архијерејски синод 1947. године, а који су плод истраживачког рада његове Комисје која је прикупљала податке о страдању Срба у окупираним крајевима сумирају се у сљедећим бројкама. На територији Епархије зворничко-тузланске у Другом свјетском рату укупно су убијена 44 свештеника, од којих су Нијемци убили четворицу, хрватске усташе 27, партизани 12, а један је страдао од четника. Из Епархије је на територију Недићеве Србије избјегао 61 свештеник од укупно 599 који су нашли у њој уточиште из свих 15 окупираних епархија. У извештају спремљеном за Сабор 1947. године остало је забиљежено: „Народ је у Зворничко-тузланској епархији, нарочито у источним крајевима, много страдао, села су попаљена, куће порушене; може се путовати по читав сат, а да се на путу нико не сретне и не види. Свештенство је у овој епархији јако проређено… Потпуно су срушене три цркве, а многе су оштећене и оскрнављене, црквене одежде, утвари и књиге уништене; неки парохијски домови попаљени, неки порушени, неки оштећени. Манастирски конаци су попаљени или толико оштећени, да се без темељне поправке у њима неће моћи становати“.

Обрачун власти Независне Државе Хрватске са Српском православном црквом, њеном организацијом, свештенством, инфраструктуром храмова отпочео је са прогоном елемената препознатљивости православне културе. Прва је на удару била ћирилица као српско национално писмо. Сачувао се докумет о њеном службеном укидању у тузланској регији. У прогонима Срба у НДХ значајан дио римакатоличког свештенства узео је активног учешћа, ако не као директни починилац, оно барем као његов идејни spiritus movens. Драгутин Камбер, жупник у Добоју је обиљежио „светосавље“ као животну снагу српског народа, а интензитет побуне у августу 1941. године, која се проширила од Маглаја до Подновља (у дужини од 60 км) као наслијеђе ратничких традиција српског народа, па у писму Павелићу каже „Генерално узевши не смије се борбеност српског духа потцијењивати“…

О геноциду над српским народом сјеверне, сјевероисточне и источне Босне има података из перспективе жртава, а на основу избјегличких извјештаја који се чувају у Архиви Св. архијерејског синода Српске православне цркве. Велики број избјеглица у току друге половине 1941. и прве половине 1942. године дао је писмена свједочанства Комисији Св. арх. синода која је прикупљала податке о страдању Срба у Независној Држави Хрватској. Међутим, има података и са становишта починилаца злочина. Тако је из јесени 1942. сачуван списак од 92 „гркоисточњака“ из Винске (најмлађи Раде Панић од 5 мјесеци), списак за депортацију у сабирни логор Јасеновац 137 људи из Велике Бруснице (најмлађи учесник те поворке смрти било је „једно некрштено дијете од 4 дана“), затим из Доњег Клакара 148 „гркоисточњака“, тј. Срба (најмлађа Мара Бардак са 4 мјесеца животне доби), па 319 из Мале и Велике Бруснице (најмлађи је био Сретко Радовановић из Мале Бруснице од 4 мјесеца) и 298 из Горњег Клакара (најмлађе је било „једно дијете без имена од 2 мјесеца). На овим списковима су уписана имена и презимена читавих породица које су одређене за смјештај у „сабирном логору Јасеновац“, а то је значило сигурну смрт.

О начину на који су страдали неки од свештеника нека послужи опис сљедећих људских судбина: свештенику Јовану Књажеву, иако је био Рус емигрант, усташе су одсјекли главу и на коцу проносили кроз насељено мјесто. У првом таласу усташког насиља над Србима у љето 1941. године било је ужасних примјера примјењене и спровођене србофобије. Тако су у Дрињачи над једним буретом клали православне Србе и у њему скупљали људску крв. Псеудорелигиозне покретаче оваквих злочиначких акција не би било исувише тешко пронаћи, а насиље над Србима је попримало ужасне психопатолошке облике. Ипак, било је ријетких, али величанствених примјера човјечности и братског саосјећања. Тузлански муфтија Мухамед Курт је спријечио рушење Цркве Успења Пресвете Богородице у Тузли 1943. године која датира из XIX вијека.

Епископ Лонгин Томић, изабран је за Епископа зворничко-тузланског на засједању Св. архијерејског сабора маја 1955. године, а устоличен је у Саборном храму у Тузли 18. септембра исте године. Епископ Лонгин је дошао на опустошену Епархију, али је успио све да обнови: манастире, храмове, филијалне храмове (капеле), да обнови свештенство, свештеномонаштво и да “поврати народу дух.“ За његове епископске службе на простору епархије зворничко-тузланске подигнуто је 30 нових храмова, 10 капела, 4 храма су послије њега остала у изградњи, 37 нових парохијских домова, а 7 парохијских домова су остала у изградњи. Епископ Лонгин Томић упокојио се 25. августа 1977. године, а Епархијом је, до избора новог владике и њеног редовног попуњавања, администрирао епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић.

Епископа Лонгина Томића на катедри епископа зворничко-тузланских наслиједио је епископ Василије Качавенда који је овом историјском и знаменитом епархијом управљао од 1977. до 2013. године када је из здравствених разлога поднио оставку на дужност епархијског архијереја, а Свети архијерејски сабор исту прихватио на свом редовном засједањеу маја мјесеца 2013.године.

За вријеме епископа Василија Качавенде епархија је услијед ратних дешавања 1992-1995. године много пострадала, нарочито тузланско подручје и Подриње. Из истих разлога је и административно сједиште епископа из Тузле премјештено у Бјељину гдје је подигнут резиденцијални центар епископа зворничко-тузланског. Подигнуто је и обновљено на десетине нових, девастираних, попаљених и порушених храмова, манастира и парохијских домова.

Одлуком Светог архијерејског сабора од 1. јуна 2013. године епископ зворничко-тузлански је Његово преосвештенство г. Хризостом (Јевић), досадашњи епископ бихаћко-петровачки.