У Обновљеној Пећкој Патријаршији (1557-1766)
Обнова Српске Патријаршије са сједиштем у Пећи 1557. године и легализовање њеног положаја у оквиру Османског Царства дали су подстрека вјерском животу, развоју парохија и монашких обитељи на читавом етничком пространству српског православног народа. Први зворнички Епископ у обновљеној Пећкој патријаршији који се помиње у XVI вијеку био је владика Павле, а његово архијерејско служење везује се за деценије око 1561. године.
Монашки живот се развија, манастири се обнављају и све гране црквене умјетности (дуборез, фрескопис, иконопис) доживљавају свој процват. Монаси манастира Папраће 1561. године одлазе у Русију гдје добијају милостињу и финансијску подршку. Овој монашкој обитељи руски цареви Теодор Јовановић (1592) и Василије Ивановић (1607) издају повеље о даровима. У манастиру Озрену је од 1592. године појачана дјелатност преписивања богослужбених књига, а исто се дешава и у манастиру Ловница.
Административне линије по којима је била уређена Османска Царевина која је захватила српске земље биле су принцип подјела и одређења јурисдикцијских области Пећке Патријаршије. Епархија, односно Митрополија зворничка је у XVI и XVII вијеку духовно окупљала православне који су насељавали Зворнички санџак, а ријеч је о областима (кадилуцима) Сребреница, Зворник, Бјељина, Соли и Грачаница, односно територији између ријека Босне и Саве, а затим Спрече и Мајевице планине. Такође, треба додати да се Зворнички санџак простирао и на крајеве на десној обали Дрине, а то су Сокол, Рађевина, Јадар и Мачва.
Један домаћи епистоларни приручник који је настао у вријеме српског патријарха Максима Скопљанца 1656. године говори о начину адресирања писама тадашњим српским епископима, али је важан извор и за територијално одређење граница односних епархија. Тамо се вели „А сице на Зворник. Смереније моје пишет ва богоспасајемују епархију зворничку и ва кадилук Соли и ва град Шабац и Бељино и Грачаницу и Лозницу и Соко и Сребреницу и Сасе и Крупањ са васеми жупами и сели и оправданијем тех предел, првеје митрополиту тоје области“.
Дефтер црквене канцеларије турског султана у коме су били уписани приходи од појединих црквених области, наиме износ који се плаћао држави приликом попуњавања одређене епархије, свједочи о економској снази појединих крајева, а за нас је битан јер говори о црквеном устројству на простору Зворничког санџака. Документа турске државне администрације говоре како су православни на простору зворничког санџака имали чак тројицу владика средином XVII вијека: Пајсије (држао Шабац и Семберију), Лонгин (Сокол и Сребреницу) и Стефан (унутрашњост Зворничког санџака према Солима, тј. Тузли), тачније временски лоцирано у периоду 1640-1655. године. „Монах Пајсије“ је био задужен за „ђауре кадилука Шабац и Зворник“ и „обичај пешкеша“ је био 10 дуката. „Монах Макарије“ је држао „Митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“, а његов пешкеш је износио 3600 акчи. Како је „речени Макарије умро, на његово место дошао је монах Лонгин“ и тај пешкеш је за попуњавање катедре био и плаћен. На крају се наводи и „ставка Стефана, владике ђаура области Сокола и Сребрнице и Зворника и њихово подручје“ коју је на основу старог берата у истом износу од 3600 акчи у име епископије платио Раде Бостанџија.
Домаћи извор који нам таксативно набраја поглаваре Зворничке митрополије јесте „Сопоћански поменик“ и у њему се наводе нека имена црквених великодостојника који су били духовни пастири православних Срба тадашње зворничке епархије. Али, и савремени записи говоре о људима који су вршили епископску службу, а то су: Георгије, Теодосије (око 1601), Гаврило (помиње се као „владика“, да се преставио према запису од 11. јануара 1627. који се чува у Цетињском манастиру) и Константин (око 1629).
Према „Сопоћанском поменику“ реконструисани слијед зворничких владика био би сљедећи: 1. Георгије, 2. Теодосије, 3. Авксентије, 4. Лука, 5. Пајсије, 6. Макарије, 7. Тимотеј, 8. Венијамин, 9. Евстратије, 10. Лонгин, 11. Леонтије, 12. Исаије. Донекле се може доћи до времена у коме су ови духовни пастири били активни: Теодосије се помиње у запису из 1602 године, а да се дотичним помеником служило до друге половине XVII вијека веома је извјесно, јер Макарије, шести по реду у Сопоћанском поменику, треба да буде „монах Макарије“ који је држао „митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“. У овом слиједу се не наводи „зворнички кир“ Герасим, владика који је био у Сечују и учествовао у хиротонији Данила Петровића за митрополита цетињског 1700.
У првој половини и средином XVIII вијека, све до укидања Пећке Патријаршије 1766. године, зворничком митрополијом управљали су сусједни архијереји са катедри Митрополије дабробосанске и Епархија ужичко-ариљске и ваљевске. Свједочанство такве црквене управе јесте документ од 8. јуна 1723. године, синђелија свештенику Томи Протићу на парохију власеничку, на коме се дабробосански и сарајевски митрополит Мелетије Умиљеновић или Миленковић (1713-1740) потписао као „Божијеју милостију православни Митрополит и већил зворнички и власенички и проч. санџака зворничкаго“.
Даље, имамо свједочанстава да се ужички митрополит Алексије Андрејевић 1737. године, назива и митрополитом „зворничким“ („Божију милостију архијереј ужички и зворнички Алексиј рукоју“). На још једном мјесту, послије Сеобе, у Фрушкој Гори се потписује: „смирени архијереј ахилијски и зворнички кир Алексиј Андрејевич“. Касније је прешао на Епархију костајнику.
Занимљиво је да се у натпису на спољном западном зиду манастира Благовештења у Овчару 19. октобра 1737. године помиње „Митрополит ариљски и зворнички Стефан“, који је практично „наслиједио“ Алексија Андрејевића. Касније су администратори Зворничке митрополије били Гаврило (Михић) Михајловић (1741-1752) и Пајсије Лазаревић (1752-1759), Митрополити сарајевски и дабробосански.
Ако се изближе погледа синђелија Мелентија Умиљеновића у којој је употребљен османски појам већил, што у црквеној терминологији према аналогији има само значење администратор, закључујемо да се не ради о стапању Зворничке митрополије и њеном каноничко-правном територијалном гашењу. Додуше, придавање епитета „зворнички“ епископима у Западној Србији (манастир Св. Ахилија, ужички крај) говори о посебном црквеном уређењу епархија Пећке Патријаршије, с обзиром на то да се у грчким изворима крајем XVIII вијека помиње епархија „Зворника, Сокола и нахије ужичке“.