Протојереј др Радомир Поповић

КРАТАК ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ЦРКВЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ

СРПСКИ АРХИЕПИСКОПИ И ПАТРИЈАРСИ

Св. Сава (1219-1233: +1236), први српски архиепиокоп. Српскк народ до светога Саве био је у црквеном погледу раздвојен. Једним делом потпадао је под Охридску архиепископију, другим делом под епископије из Приморја, тако да је духовно-национално био разједињен. Тек је св. Сава, најмлађи син жупана Стефана Немање и Ане, успео да добије одобрење од византиј-ског цара Теодора I Ласкариса (1204-1222 ) и васељенског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. који га је и хиротонисао (завладичио) за првог српског архиепископа 1219. у Никеји. Св. Сава је од постојећих и новооснованих епархија устројио Српску аутокефалну (самосталну) цркву 1219. године, која је имала 10 епархија (владичанстава), а седиште јој је било у манастиру Жичи. Он је са оцем Немањом (св. Симеоном Мироточивим) и братом Стефаном градио манастире Студеницу, Хиландар и Жичу, где ће 1221. крунисати Стефана за „Првовенчаног краља“ српског. Св. Сава је путовао два пута у Свету земљу, 1229. први пут, а потом, када се повукао са архиепископског престола 1233. Следеће, 1234. године опет је пошао на друго поклоничко путовање, кад је у повратку између 13. и 14 јануара 1236. преминуо у Трнову у Бугарској.

Арсеније I Сремац (1233-1263. + 1266) – Њега је свети Сава предложио за свога наследника на трону српске архиепискоције. Иначе, био је родом из „оностраног Срема“, како се Мачва некад називала. Он је после монголске (татарске) најезде кроз Европу до Јадранског мора, кад су’ V повратку опустошили манастир Жичу, у Руговској клисури близу Пећи подигао као метох на имању манастира Жиче цркву Св. Апостола, која је по Жичи прозвана Св. Спас. Овде, у скровитије место преместио је седиште српске архиепископије, око 1253. г. Арсеније I Сремац преставио се 1266. г.; његове св. мошти налазе се у манастиру Ждребаонику у близини Даниловграда у Црној Гори.

Св. Сава II (1264-1271) Он је четврти син српског Краља Стефана Првовенчаног. На крштењу се звао Предислав; пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару, а потом епископ у Хуму (хумски). Св. Сава II (Други) био је изабран још за живота за архиепископа Српске цркве, јер се св. Арсеније Сремац оболевши од узетости (парализе) повукао са архиепископског лрестола (1267), на кога Је 1264. изабран Сава II и управљао узорно архиепископијом, као и његови претхоцници, до 1271. године. За време његове архиепископске управе Српском црквом, брат његов и краљ Србије Урош I Немањић (1243-1276) са јаком војском покушао је да освоји Мачву 1268. године, али је био заробљен, па је по уговору са Угрима (Мађарима) обећао дати на управу престо Србије њиховом зету, свом сину Драгутину, који се био оженио кћерком угарског краља, Катарином.

Данило I (1371-1372) После смрти архиепископа св. Саве II (1264-1271 ), на престо „св. Саве“ био је изабран Данило I 1271. године. Он није дуго остао на архиепископској катедри – само годину дана.

Јоаникије I (1272-1276; +1279) Он је био лратилац и ученик св. Саве II, са којим је ишао на поклонички пут у Јерусалим, па и када је он постао хумски епископ. За архиепископа Србије изабран је 1272. године. У време његове управе Српском црквом, византијски цар Михаило VIII, који је обновио Византију (1261), са Латинима је склопио унију у Лиону 1274. После две године. 1276, краљ Урош I (1243-1276) буде збачен са престола од сина краљевића Драгутина, коме није по обећању уступио пола своје државе. Тада се и он повлачи са архиепископског трона са краљем и пријатељем Урошем I, који ускоро умире као монах Симон; затим је у Захумљу умро и архиепископ Јоаникије I Њихова тела (мошти) пренела је краљица Јелена Анжујска и сахранила У манастиоу Сопоћанима, задужбини свог мужа, краља Уроша I.

Јевстатије I (1279-1286) Он је изабран за архиепископа Србије, као зетски епископ (пре тога је био игуман Хиланцара), а сматра се да је као врло сиособан посредовао у смени на престолу на Сабору у Дежеву 1282, када су се краљеви Драгутин (1276-1316) и брат му Милутин (1282-1321) договорили да Србијом влада млађи брат Милутин

Јаков (1286-1292) Архиепископ Јаков је наследио архиепископа Јевстатија 11286. кад је овај умро у манастиру Жичи Његово тело је због ратних опасности Јаков I пренео у Пећ; сазидао је неколико новиих цркава.

Јевстатије II (1292-1309) За време архиепископа Јевстатија II, као и његових двојице претходника, дошло је до наглог успона и ширења српске средњовековне државе 1282. Освојено је Скопље (где ће се пренетн престоница Србије), оба Полога, Овче Поље, Злетово, Пијенац, Кичево, Дебар. На северу је освојено Браничево, Видин (1290). Основане су нове епархије (владичанства): Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска, Скопска.

Године 1299. у Солуну је прослављена и свадба краља Милутина и Симониде, кћерке византијског цара Андроника II (1282-1328). Освојене земље на северу од Охрида, Штипа и Прилепа, дате су српском краљу као мираз. Србија је била једна од најјачих и богатијих (сребром, златом, храном) земаља Балкана и Европе.

Сава III (1309-1316) У време архиепископа Саве III дошло је до непријатељства између краља Драгутина и Милутина, који је желео да престо Србије остави сину Стефану кога је родила царска „из пурпура“ Симонида, што је било супротно договору у Дежеви 1282. Јерархија Цркве са архиепископом Савом III је посредовала. и Србија буде спасена грађанског рата. Године 1313. када је краљевић Стефан устао против краља Милутина, Црква је поново посредовала, како при измирењу браће тако и оца и сина. Краљеви Драгутин и Милутин су са велможама и народом подигли манастире: Грачаницу, Старо Нагоричино, Ћелије, Тавну, Рачу, Троношу, Петковицу, Пустињу, президали Хиландар…

Никодим (1317-1324) Архиепископ Никодим је измирио краља Милутина и сина му Стефана, те је по смрти Милутиновој (1321) у Неродимљу на Бого-јављење 1322. крунисао Стефана за краља Србије, као што су и његови претходници крунисали претходне владаре.

Архиепископ Никодим, као и св. Сава а и неки други архиепископи, бавио се књижевним радом. Превео је Типик светог Саве Освећеног (+ 531) са грчког на српски језик, где у предговору оштро говори против лењости на молитву и рад.

Данило II (1324-1337) Данило се још као монах и игуман Хиландара истакао у одбрани ове светиње од Каталонаца (Шпанаца), који су као најамници дошли у сукоб са византијским царем Михаилом IX, па су почели пустошити по Византији и Светој гори. Данило је, као и претходник Никодим, био од српских владара задуживан за обављање дипломатских послова. Као способан, изабран је за бањског епископа. а потом за хумског, али оба пута после извесног времена; зах-валио се, отишао у Хиландар одакле је изабран за архиепископа Србије. Данило је подигао више цркава и припрату у пећком манастиру. Он је писац Житија краљева и архиепископа српских. За време његово била је српска победа на Велбужду (1330), подигнути су Високи Дечани – Стефана Дечанског. Дошло је до сукоба Стефана и краљевића Душана, и по смрти оца (св. Стефана – „Оца Мрате“), он је крунисао Душана 1331. у Сврчину на Малу Госпојину.

Јоаникије (1338-1346) – патријарх од 1346. до 1354. У време архиепископа Јоаникија, Српска црква на Сабору у Скопљу 1346. уздигнута је на ранг Патријаршије, а он проглашен за првог српског патријарха (1346-1354). Са бугарским патријархом Симеоном, епископима и светогорским сабором. само седам дана касније од прогласа патријаршије, крунисао је Душана Силног Немањића на Ускрс 1346. за цара „Срба, Грка и приморских страна…“ Тада је Србија била најјача држава на Балкану, па и међу најснажнијим у васељени, излазила је на три мора. Цар Душан подигао је Св. Архангеле и са патријархом Јоаникијем још доста цркава и ван Србије.

Сава IV (1354-1375) Други патријарх Српске патријаршије после патријарха Јоаникија (за време кога је издат први део /1349/ и други /1354/ Законика Душановог од 201 чл.) јесте Сава IV, који се ословљавао као и његов велики претходннк – „патријарх српски и приморских земаља“ У време Саве IV трајао је сукоб Цариградске патријаршије са Српском патријаршијом. После годину дана од његовог ступања на „престо св. Саве“ преминуо је изненада (вероватно отрован) и сам Душан Силни (1331-1355), што је изазивало нелагодности, те се деспот Јован Угљеша 1368.године измирио са Цариградском патријаршијом, што је учинио и кнез Лазар (1371-1389) са своје стране. Ти догађаји, као и марички пораз српске војске 1371. под заповедништвом краља Вукашина и смрт „нејаког“ Уроша V (1355-1371), збили су се у време патријарха Саве IV.

Јефрем (1375-1380; и други пут 1389-1392) Патријарх Јефрем је био велики молитвеник и духовни ауторитет, два пута је седео „на престолу св. Саве“ Немањића: после смрти Саве IV од 1375. до 1380. и после патријарха Спиридона (1380-1389), који је умро после косовске катастрофе 1389. Доласком великог исихасте Јефрема, који је био пореклом бугарског рода, српски род био је веома поколебан и разједињен, те је овај велики молитвеник видао ране рода свога православног кога су Азијати разарали. Он се повукао у тиховање како први тако и други пут (1392), а преминуо је 1400. године.

Спиридон (1380-1389) Био је четврти патријарх српски у време чије је, како песник каже, „Српско пропаднуло царство“ 1389. на Косову. Одмах после ове катастрофе и сам је умро.

Данило III (1392. или 1393. до 1396) Данило Трећи је наследио патријарха Јефрема, који се повукао други пут „из светских бура“. На место св. Јефрема био је изабран Данило III. То је врло тешко време у вазалној Србији, којом управља удова кнегиња Милица (1371-1396) до пунолетства сина Стефана. У време патријарха Данила III пренето је из Приштине [где је било сахрањено) тело кнеза Лазара у задужбину му Раваницу и он проглашен за светог.

Сава V (1396. после 1407) Он је обавио сахрану патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља. То је описано и придодато Житију св. Јефрема, које је написао епископ Марко из Хвосна. У време патријарховања Савиног одиграо се бој на Ровинама 1395, код Никопоља 1396, и код Ангоре. У прве две битке Срби су учествовали као вазали против хришћана, а у трећој бици предвођени су деспотом Стефаном (Стефан Високи) код Ангоре, где је Бајазит и поражен од Тимура (Тамерлана 1402). Тад су се Срби ослободили турског вазалства

Кирил (после 1407. до 1419) Патријарх Кирил је 1418. осветио манастир Манасију – Ресаву, коју је подигао српски деспот Стефан Лазаревић (1389-1427). У време патријарха Кирила, на Западу су одржавани неки сабори да би се извршила реформа Римокатоличке цркве „у глави и у удовима“. На сабору у Констанци, где је осуђено учење Јана Хуса, био је н српски деспот Стефан Лазаревић (1414).

Никон (1420-1435) У време патријарховања патријарха Никона преминуо је Стефан Лазаревић (+1427), а наследио га је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). То су били врло тешки дани и године по хришћане

Никодим II (после 1445. до 1453) Никодим II је био претпоследњи српски патријарх пре пада српске деспотовине под Турке, који ће 1453. освојити хришћанску Византију и Цариград. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста (уместо старог Јоакима који је био присталица уније). Иначе сам деспот Ђурађ, унук св. Кнеза Лазара, нипошто није хтео пристати на унију нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Те године (1439) први пут је пала и Српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода.

Арсеније II (1453-1463) Српски патријарх Арсеније II последњи је српски патријарх на слободи. Он је надживео деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца (1427-1456), као и сина му Лазара (деспота 1456-1458), као и коначни пад српске средњовековне државе-деспотовине под вишеструко турско ропство 1459. У тим временима „тешким“ и „уснулим“, под силним и страшним збивањима „кад су живи завидели мртвима“, запустела је Српска патријаршија. Неки епископи, као митрополит смедеревски (по смрти Арсенија II, 1463) Павле, покушали су да обнове Српску патријаршију, али слабо је успевало..

Обнова Пећке натријаршије

Макарије (Соколовић) (1557-1571; +1574) Макарије Соколовић, рођени брат Мехмед-паше Соколовића, молио је свога брата да се заузме код султана Сулејмана II да се Србима дозволи обнова Патријаршије. Бератом султановим 1557. године дозвољена је обнова Српске патријаршије, а за првог патријарха постављен је Макарије Соколовић. Простор Српске патријаршије, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, обухватио је још подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др. Патријарх Макарије је добио и одобрење да обнавља старе (порушене) и зида нове цркве и манастире. Из тог времена су манастири на Западној Морави. Осниване су школе при неким манастирима, преписиване су књиге, а ускоро ће почети и штампање нових књига. Он је озидао припрату Грачанице. Судство је организовано по Душановом законику.

Антоније (1571-1575) Наследник Макарија као српског патријарха, који је био народни старешина и вођа (етнарх, милет-баша), био је његов братанац, помоћник херцеговачког митрополита, Антоније; обновио је цркву Св. Николе у Бањи код Прибоја.

Герасим (Соколовић) (1575-1586) Његово седиште било је у Пећкој патријаршији у Пећи, где је било око сто монаха. Султану је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере

Саватије (Соколовић) (1586-1589) Саватије је био синовац патријарха Макарија. Он је подигао манастир Пиву 1573. године. Заносио се мишљу да ослободи Србе од Турака.

Јеротеј (1589-1590) Патријарх Јеротеј је наставио верско националну политику духовне обнове српског рода како ју је започео Макарије Соколовић.

Филип (1591) Он је врло кратко управљао Пећком патријаршијом.

Јован (Кантул) (1592-1614) Патријарх Јован је почео отворену акцију против Турака. Тада је у Банату букнуо устанак Срба против Турака за ослобођење а предводио га је епископ вршачки Теодор, кога су Турци жива одерали на мех. То је било и време после смрти султана Сулејмана II Законодавца (1521-1566), када је моћ Турске почела да опада. Турци су били срдити због устанка Срба, па је Синан-паша узео мошти св. Саве из манастира Милешеве (од чијих су моштију и неки Турци добили излечење) и однео их на Врачар у Београд и спалио 1594. године. Те године (1594) Срби су подигли устанак у Пећи, а 1597. и у Херцеговини. За све ово Турци су дозвали патријарха Јована у Цариград и ту га задавили 1614. године. Патријарх Јован остао је у сећању до данас као ревносни мученик и страдалник за Православље, борећи се против Турака, а и католичке насртљивости.

Пајсије (Јањевац) (1614-1647) Пајсије је за време свог патријарховања напустио ратоборну политику са Турцима. Он је много волео књиге и њихово штампање и преписивање. Према Турцима настојао је да обнови политику патријарха Макарија Соколовића. Написао је Житије цара Уроша и саставио му св. службу, а преписао је Живот деспота Стефана Штиљановића. ј

Гаврило I (Рајић) ( 1648-1655) Он је опет покренуо акцију за ослобођење од Турака. Путовао је много по Европи и Русији, а када се вратио у своју патријаршију, Турци су га уморили. Тада је вођен и Кандијски рат 1645-1669. Кад су Турци отели Мореју Млецима.

Максим (Скопљанин) (1656-1674; +1680) Патријарха Максима су савременици сврстали у великог ревнитеља и учитеља „светог престола“. Имајући пред очима трагичан крај свога претходника, патријарха Гаврила, он се ограничио само на духовну обнову и то под Турцима. Путовао је по својој патријаршији, али је све везе прекинуо са Русијом да не постане сумњив. Био је на поклоњењу у Св. Јерусалиму, а у повратку је нз Свете горе, Хиландара донео доста важних књига у Пећ.

Арсеније III Чарнојевић (1674-1706) У време великог патријарха Арсенија III Чарнојевића-Црнојевића био је велики рат „бечки“, Св. Лиге против Турске од 1683. до 1699. Срби су се и сами дигли на устанак помажући Млетачкој републици, Аустрији, Пољској и Русији. Турци су поражени под Бечом (1683). Патријарх Арсеније подигао је Србе, али како је Француска заратила против Аустрије помажући Турској, то су Срби оставши усамљени морали да 1690. беже на север преко Саве и Дунава како би остали живи од турске освете, предвођени својим патријархом Арсенијем III. У Угарској су од цара Леополда I добили привилегије о слободи вере.

Калиник I (око 1693-1710) Турски велики везир Мустафа Ћуприлић позивао је патријарха Арсенија III да се врати са народом на старо огњиште, а како то није пошло за руком, поставили су за патријарха у Пећи Грка Калиника I (1693-1710). Калиник је добро управљао Српском патријаршијом, хиротонисао је нове епископе, а повратника владику Јефрема Бањанина поставио за свог „егзарха“ у манастиру Павлици. Калиник се врло успешно борио против католичких мисионара унијата. Дао је аутономију Крушедолској-Карловачкој митрополији 1710. године.

Атанасије I (1711-1712) Патријарх Атанасије I је врло мало био на челу Српске патријаршије.

Мојсије (Рајовић) (1712-1726) У време његово вођен је опет рат између Аустрије и Млетачке републике против Турске 1716-1718. Турска је поражена код Петроварадина и изгубила је важне области: Банат, југоисточни Срем, северну Србију од Западне Мораве, у Босни област на десној обали Уне и Саве (по Пожаревачком миру 1718). Од Пећке патријаршије су Карловачкој митрополији припојене епархије: Београдско-сремска, Ваљевске, Темишварска, Вршачка (то је Београдска митрополија припојена Карловачкој митрополији и од тада је „Београдско-карловачка“ митрополија).

Арсеније IV (Јовановић Шакабента) (1726-1737; 1741-1748) Новим ратом Русије и Аустрије са Турском 1737-1739. опет су пострадали Срби, и овог пута су, предвођени патријархом Арсенијем IV, побегли преко Саве и Дунава. Београдским миром 1739. Аустрија је изгубила земље испод река, а пресељени Срби настанили су се у Угарској.

Јанићије Караџа (1737-1746) На упражњено место пећког патријарха постављен је Јанићије Караџа. Он је из грчке породице, узео је из Пећи драгоцене предмете и повукао се са трона.

Атанасије II Гавриловић (1747-1752) Он је био скопски митрополит и наследио је свога претходника Грка, Јанићија Караџу. Сакупљао је милостињу, као и неке важне предмете који су однети када је била друга сеоба Срба за време Арсенија IV, да би поправио тешко стање.

Гаврило II (1752) Гаврило II је био сарајевски митрополит, ишао је у Цариград код султана Мехмеда III (1730-1754) и добио берат о потврди патријарашког достојанства. Пошто се тешко разболео, дао је писмену оставку.

Гаврило III (Николић) (1752-1758) Њега је за патријарха назначио његов претходник, коме се обавезао да ће вратити све његове дугове. Обећање није могао испунити, па се повукао у Цариград, где је добијао султанову помоћ да живи.

Кирило II (1758-1763) Он је био пореклом Грк из Халкидона. Као патријарх на „престолу св. Саве“, није био омиљен од српских епископа, јер је Патријаршију још више задужио. У Нишу је одржао један састанак са српским епископима и виђенијим настојатељима и предложио да се умоли бивши патријарх Гаврило III да се врати на столицу српских патријарха, јер је он једини био способан да спасе Патријаршију беде и дуга у који је запала. Патријарх Гаврило је то одбио.

Василије (Бркић) (1763-1765; +1772) Василије је последњи Србин који је седео на „престолу светог Саве“ пре укидања Пећке патријаршије. Кирило II поставио га је за епископа Новог Брда, а затим га преместио за митрополита у Сарајево. Василије Бркић је успео да са српским епископима скине са патријарашке столице Кирила II, али су га његови сродници оклеветали у Цариграду, био је збачен са пећког трона затворен на Кипру. Уз помоћ Француза ослободио затвора. Отишао је у Црну Гору, а потом у Италију, где је за руског грофа Долгорукова, који је долазио да испитује Лажног цара Шћепана Малог (1767-1774) написао „Опис турски области и у њима хришћанск народа, а нарочито народа српског“.

Калиник II (1765-1766) Патријарх Калиник II } последњи патријарх (пореклом Грк) на трону пећки патријарха. Њему је са Грцима епископима изнуђена молба да траже да се, наводно због презадужености укине Пећка патријаршија. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса (1763-1769), султан Мустафа III (1757-1773) уважио је ове молбе и УКИНУО Српску патријаршију због „презадужености“ – бератом (законом) од 11. септембра 1766. год. Страшне су биле последице укидања Пећке патријаршије – Срби Горанци, Магленци и верници између Водена и Лерина прешли су у ислам.

Пoглавари цркве у Србији

Леонтије (Ламбровић) (1801-1813) београдски митрополит. Карађорђе – Ђорђе Петровић подигао је Први српски устанак 1804. год. у Београдском пашалуку, где је био тадашњи београдски митрополит Грк, Леонтије Ламбровић. Он је био наклоњенији дахијама но Србима. Његовом кривицом мученички је пострадао Хаџи-Рувим.

Агатанел (1815-1827) београдски митрополит. После пропасти Првог српског устанка 1813. год. дошло је до Другог српског устанка 1815. који је подигао у Такову кнез Милош Обреновић. Он је довео за београдског митрополита архимандрита Мелетија Никшића из Враћевшнице, међутим васељенски патријарх Кирило IV уместо њега за митрополита постави Грка Агатангела, а Мелетија за шабачког епископа.

Антим (1827-1831) београдски митрополит. Султановим хатишерифом Срби су 1830. добили право слободе вероисповести да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка фанариота, како је у писму и кнез Милош захтевао, „синове нашег Отечества можемо имати за епископе“.

Мелентије (Павловић) (1831-1833) митрополит београдски. Он је први београдски митрополит после Првог (1804) и Другог (1815) српског устанка од рода српског. Његов претходник предао му је управу Београдске митрополије, која је била и митрополија Србије од три епархије (Београдска, Ужичка и Шабачко-ваљевска). а од 1833. год. њима је придодата и Тимочка. Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао је Српској цркви аутономију. Митрополит Мелети|е разболео се и умро у Враћевшници 11. јуна 1833. (ту је имао школу ученика од 12 ђака).

Петар (Јовановић) (1833-1859) митрополит београдски. Петра је хиротонисао цариградски патријарх Григорије за епископа и српског митрополита. Он је радио на организацији Цркве У Србији. Већ 1836. донет је први црквени устав, те године основана је и Београдска богословија (1836). Управник школе биоје сам митрополит. чији су „најбољи питомци слани у Русију на усавршавање. У време митрополита Петра Србија је добила и Турски устав 1838. који је условио пад апсолутисте кнеза Милоша 1839. а ускоро, после две године владавине, и сина му Михаила (1840-1842).

Михаило (Јовановић) (1859-1881; други пут 1889 -1898) Митрополит Михаило је наследио свога учитеља митрополита Петра, који се повукао када се кнез Милош вратио у Србију на престо други пут (после кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858) и остао само две године, од 1858. до 1860. кад је умро. Њега је наследио син Михаило (1860-1868) коме су Турци предали кључеве од тврђава 1867. и отишли из Србије Митрополит Михаило је као руски питомац и богослов много допринео буђењу националне пансловенске православне свести свога народа. Како је наследник Михаила Обреновића био Милан Обреновић (1868-1889), те се у својој владавини ослањао на Аустроугарску, то је збацило митрополита Михаила који је био оријентисан ка Русији.

Митрополит Михаило пуговаће поново у Русију, где је био веома омиљен, и у Свету гору. Али ће се поново вратити за митрополита Србије 1889. и остаће до 1898. Иза себе оставиће дела: Хришћанске сввтиње на Истоку, „Света гора и Животопис Богородице“.

Теодосије (1883-1889) митрополит београдски. Митрополит Теодосије је дошао за митрополита Србије после канонског удара када је збачен легитимни митрополит Михаило. Српска православна црква добила је од Васељенске патријаршије признање црквене независности – томос од 20. октобра 1879. {потписао га патријарх Јоаким III), а о 500-гидишњици Косовске битке Србија је постала краљевина, а краљ Милан се одрекао престола у корист сина Александра Обреновића (1889-1903).

Инокентије (Павловић) (1898-1905) митрополит београдски. Он је увео деветоразредну богословију. За време управе Београдском митрополијом дошло је до насилног уклањања краља Александра Обреновића (1903). а скупштина је изабрала за краља Србије Петра Карађорђевића, унука Ђорђа Петровића, који ће вла-дати Србијом од 1903. до 1921. када ће се одиграти анексија Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. па Први балкански рат 1912. и Други балкански рат 1913. потом Први светски рат 1914. до .1918. ослобсфење Србије и стварање Југославије.

Димитрије (Павловић), митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930. Он је био веома образован. Пре избора за митрополита био је шабачки епископ. Године 1920. поштоје већ био београдски митрополит, постао је патријарх васпостављене (укинута 1766) обновљене Српске патријаршије 1919. године. Доста је урадио на консолидовању српскога народа.

Варнава (Росић) (1930-1937), патријарх српски. Он је наследио патријарха Димитрија, претходно је био епископ велешко-дебарски па митрополит скопски. Са еп. Николајем Велимировићем много је допринео јачању богомољачког покрета, рушењу конкордата, што га је стало живота. За време његово донет је Устав СПЦ (1932); подигао је данашњу зграду Патријаршије

Гаврило (Дожић) (1938-1950), патријарх српски. За време његове управе дошло је до несрећног Другог светског рата, када је наш народ, као у Првом, страшно пострадао, са верницима и светињама својим. Пре избора за патријарха био је митрополит рашко-призренски, па пећки, потом црногорско-приморски, одакле је дошао на „престо св. Саве“. За време Првог и Другог светског рата био је интерниран, од окупатора. Са епископом охридским и жичким Николајем Велимировићем био је у логору у Дахауу. У његовом одсуству бродом Српске цркве руководио је митрополит скопски Јосиф Цвијовић. Када је дошао у земљу у новим комунистичко-атеистичким приликама ненаклоњеним по Цркву, настојао је да колико-толико организује живот своје Цркве, која је изгубила много епископа, свештенства (оба реда) и верника Умро је под сумњивим околностима.

Викентије (Проданов) (1950-1958), патријарх српски. Био је богословски и филозофски веома образован. Обављао је дужност секретара Св. арх. синода, па је био епископ (викарни) сремско-карловачки, потом злетовско-струмички, а администрирао је Охридско-битољском и Сремском епархијом, када је изабран за српског патријарха 1950. год. Био је веома искусан, али су и прилике биле претешке, и он се са сабраћом архијерејима трудио да помогне своме роду све до смрти 1958 године.

Герман (Ђорић) (1958-1990; +1991), патријарх српски. Завршио је богословске школе (богословију и теолошки факултет), а једно време био на усавршавању у Паризу. Као будимски епископ, администрирао је Жичком епархијом у одсуству Николаја Велимировића, душе богомољачког покрета.

Како је био епископ још од 1951. за патријарха српског изабран је после смрти патријарха Викентија 1958. и остао је на „трону св. Саве“ тридесет и две године до 1990. кад је оболео, а потом преминуо 1991. Веома се трудио на отварању богословије а у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа.

Павле (Стојчевић) (1991- ) Пре избора за епископа рашко-призренског, био је професор богословије, а после болести која је снашла патријарха Германа, изабран ја за његовог наследника. Неуморни је молитвеник и сапатник уз свој народ, који је много пострадао 1991-95. год.

Митрополити црногорско-приморски (Зетски)

Године 1219. када је св. Сава издејствовао самосталност Српске православне цркве, ЗЕТСКА епископија је имала своје седиште у Стону на Пељешцу. После уздизања српске Архиепископије на ранг Патријаршије, Зетска епископија је уздигнута на ранг митрополије. Први епископи из времена епископије су Иларион и Герман I око 1249. године.

Давид I, митрополит зетски (1391. после 1396)

Арсеније, митрополит зетски (1396. пре 1417)

Давид II око 1471. до 1435, митрополит зетски

Јефтимије 1434, пре 1440 митрополит зетски. Са собом га је одвео деспот Ђурађ Бранковић у Дубровник 1440-1441. Када је пала Деспотовина први пут (1439), он се вратио у Будву 1441. Кад је Будва дата Млетачкој републици, Јефтимије оде у манастир Пречисте Крајинске.

Теодосије пре 1446. митрополит зетски.

Јосиф 1453. митрополит зетски.

Висарон 1484-1494, митрополит зетски.

Роман 1504. митрополит црногорски и приморски.

Ромило 1 1530. архиенископ зетски, црногорски и приморски.

Макарије 1550-1558, митрополит цетињски.

Ромило II 1559. митрополит црногорско-приморски.

Пахомије 1568-1573, митрополит цетињски.

Герасим – Ђерасим 1573, митрополит зетски.

Дионисије пре 1577, митрополит цетињски. Помиње се на јеванђељу Цетињског манастира, које је игуман Максим исписао пре 1577.

Венијамин 1582, митрополит цетињски.

Стефан 1582-1593, митрополит цетињски.

Рувим I 1593-1639, митрополит црногорско-приморски

Мардарије I1637-1647, митрополит цетињски.

Висарион око 1647. до 1654, митрополит цетињски.

Мардарије II 1651-1661, митрополит цетињски.

Рувим II (Бољевнћ) 1662-1685, митрополит црногорско-приморски.

Висарион (Бориловић) 1682-1692, митрополит цетињскн

Даиило I (Петровић) 1697-1735, митрополит црногорско-приморски.

Сава 1735-1781, митрополит скендерски.

Василије III1750-1766, митрополит црногорско–приморски.

Арсеније (Пламенац) 1781-1784, митрополит црногорски.

Св. Петар I (Петровић) 1784-1835, митрополит цетињски.

Петар II (Петровић – Његош) (1830-1851), митрополит цетињски.

Никанор (Ивановић) 1858-1860, митрополит црногорски и приморскобрдски.

Иларион (Рогановић) 1860-1882, мигрополит црногорско-приморски и брдски.

Висарион (Љубиша) 1882-1884, митрополит црногорски.

Митрофан Бан 1885-1920, архиепископ летињски и митрополит црногорски.

Гаврило (Дожић) 1920-1938, митрополит црногорски и патријарх српски.

Јоаникије (Липовац) 1940-1945, митоополит црногорско-приморски.

Арсеније (Брадовић) 1947-1960, митрополит црногорско-приморски.

Данило (Дајковић) 1961-1990, митрополит црногорско-приморски.

Амфилохије (Радовић) (1991- ), митрополит црногорско-приморски, скендеријски, зетски и брдски.

Карловачки митрополити (и партријарси)

Патријарх Арсеније III Црнојевић (1647-1706), нашао се у вртлогу рата Светог Савеза са Турском (1683-1699). Он је бежећи вред најездом Османлија повео свој народ на север (1690). Пре него пгго ће прећи Саву и Дунав, Арсеније III је у Београду одржао сабор и од цара Леополда I тражио привилегије: слободу вере, равноправност са римокатолицима, са геополитичким простором. То је преко еп. Исаије Ђаковића и добио (21. VIII 1690).

Митрополит Исаија Ђаковић (1707-1708), био је епископ арадскопољски и темишварски. Пошто Је патријарх Арсеније III изненада умро у Бечу 1706, на његово место изабран је Исаија Ђаковић (1707). Његовој дипломатској способности треба захвалити што су Срби у Аустрији добили тако широке привилегије: организовање црквенонародног живота са градњом цркава и школа, изједначење са аустри-маћарским јерархијско-племићким и грађанским сталежом. Привилегије су од ових сталежа биле често у животу оспораване, на чему ће инсистирати Темишварски сабор 1790, као и Мајска скупштина Срба у Аустрији. Године 1708. одржан је Први црквенонародни сабор у Крушедолу. Он тражи одређење Србима засебне територије, сазивање сабора без дозволе, као и поменуте привилегије без унијатских тежњи.

Митрополит Софроније Подгоричанин (1710-1711), био је пакрачко-славонски епископ. Он је пренео тело из Беча изненада преминулог митрополита Исаије Ђаковића (1708). На Другом крушедолском сабору 1710. Софроније је изабран за наследника Исаије Ђаковића. Пећки патријарх Калиник 18. маја 1710. потврдио је избор новог митрополита. На једном месту митрополит Софроније себе назива „егзарх трона пећког“.

Митрополит Вићентије Поповић Хаџилавић (1713-1725), изабран је на Трећем Карловачком сабору 1713. уместо преминулог Софронија. После рата Аустрије и Турске 1716-1718, Пожаревачким миром настале су две аутономне јединице, Београдска и Карловачка митрополија. Решење је било да Викентија Поповића наследи митрополит београдски Мојсије Петровић (1713-1730).

Мојсије Петровић (1713-1730), митрополит београдско-карловачки (1725-1730). Био је заменик оболелог Вићентија Поповића, а кад је он преминуо изабран је за његовог наследника. Године 1726. довео је у Карловце руског учитеља Максима Суворова. Почео је градњу Саборне цркве и Двора у Београду. Увео је матице рођених, венчаних и умрлих.

Вићентије Јовановић (1731-1737). Године 1732. одржао је у Београду црквенонародни сабор тражећи од цара Карла VI да не сужава привилегије Срба, да имања умрлих ие припадну држави већ Цркви, да православни не плаћају порез бискупима. Цар је издао Рескрипт 1734. Незадовољан народ диже устанак 1735. Карло VI Србима издаје Заштитно писмо те године, а следеће, 1736. год. Славонски урбар. Митрополит Вићентије довео је из Русије Емануила Козачинског, који оснива Академију са шест разреда. Она је извршила препород српског народа.

Арсеније IV Јовановић Шакабента (1726-1737; у Аустрији од 1737-1748). Он је као карловачки митрополит и патријарх српски, када је почео аустријско-турски рат (1737-1739), превео у Другој сеоби доста Срба у Аустрију. Арсеније IV је одржао у Карловцима 1744. црквенонародни сабор тражећи потврду привилегија, које је тако вешто гушила Марија Терезија (1740-1780).

Исаија Антоновић (1748-1749), као митрополит карловачки био је само годину дана после Арсенија Јоваповића Шакабенте (1726-1748).

Павле Ненадовић (1749-1768), био је врло енергичан као митрополит карловачки. Бори се против Марије Терезије (1740-1780) која стално сужава повластице Србима. Као царица Аустрије, тврди да он нема право да представља Србе у Хрватској и Славонији, забрањује да подижу манастире. Београдским миром (1739) Дунав и Сава су границе са Турском. М. Терезија демобилише потиско-поморишке границе, те око сто хиљада Срба иде у Русију (1751. до 1753). Тада је велика експанзија унијатске јерархнје и племства. угрожене су привилегије. Двор је издао Урбар, закон минимума и максимума земље сељацима. Митрополит Павле оснива ниже и више школе (богословско-учитељска у Плашком), оснива Конзисторије (црквене судове), подиже Саборну цркву у Карловцима. оснива Школски или Клирикални фонд (1749)

Јован Ђорђевић (1769-1773) је изабран за митрополита на сабору од 1769. г. Комесар М. Терезије водио је главну реч и усмеравао сабор. Апсолутизам царице под утицајем језуита гаси привилегије Срба, правдајући то реформама. Привилегије од цара Леополда своди на формалност – издат је Правилник или Регуламент (1770) израђен од престолонаследника Јосифа. Укинута су права, верска, политичка, црквено-просветна.

Вићентије Јовановић Видак (1774-1780), за митрополита изабран на црквенонародном сабору 1774/5. Двор издаје II Правилник (Регуламент) 1777. који је сличан првом. Народ се буни, двор укида Правилнике (Регуламенте) и за регулисање српских питања оснива Илирску дворску депутацију 1777. Због незадовољства двор ускоро издаје III правилник деклараторија (1779), којим је извршено преуређење Карловачке митрополије. То је 90 година борбе српског народа за очување привилегија (1690-1779), стицања верских, политичких, економско-финансијских и просветних права Србима, који су од Арсенија III били такорећи држава у држави. Држава та права преоријентише у црквено-школска права. У Бечу је 1770. одобрено да се могу штампати српске књиге у штампарији, која је пренета у Пешту 1796. г. само да Срби немају везе са Русијом и да се лакше могу поунијатити. Уз сваку цркву се имају отварати школе. ;

Мојисије Путник (1781-1790), био је митрополит у време цара Јосифа II (1780-1790). Он Је издао Патент о толеранцији (равноправност) православне и римокатоличке вере. Јосиф II укинуо је 700 манастира са 20.000 монаха. Године 1786. митрополит Мојсије посветио је Петра I Цетињског. Тада је вођен рат Турске и Аустрије 1787-1792, умро је цар Јосиф II, наследио га Леополд II. Сабор у Темишвару 1790. Срби траже Привилегије, веру, школе, језик, штампарије. Једну већину предводи генерал Сечујац – уз Беч, а Сава Текелија уз Мађаре. Беч се измири са Мађарима – Срби су жртве. Илирско дворска канцеларија преименована (1791-2) у Угарско дворску канцеларију у Мађарској.

Стефан Стратимировић (1790-1836), био карловачки митрополит у време Првог и Другог усганка Срба (1804. и 1815. г.). Он је са Димитријем Сабовом основао гимназију 1791/2. и богословију 1794. Фонд „Стефанеум“. Вођ је Срба у Аустрији, основао „Карловачки круг“ са интелектуалцима. Помогао је Карађорђа. Двор зазире од веза са Русијом: „не треба се бојати тих веза ако нам је овде добро“, говорио је Стефан Стратимировић, који се као врло образован човек борио против уније.

Стефан Станковић (1837-1841), био епископ у Будиму. По смрти Стефана Стратимировића изабран за митрополита. Лично је, 1837. 12 младића стипенди-рао. Умро је и сахрањен у Карловцима 1841. године.

Јосиф Рајачић (1842, од 1848 патријарх до 1861). Мађари су се одвојили од Аустрије 1849. Српска Војводина укинута је 1806. На Благовештењском сабору 1861. за Србе тражи: грб, заставу, ћирилицу, једнакост вере. У време његове патријарашке службе Римска црква је склопила конкордат (1855) са Аустријом.

Самуило Маширевић (1864-1870), митрополит и патријарх српски, наследник Ј. Рајачића. Аустрија је 1867. издвојила из Карловачке митрополије Румуне. Године 1867. нагоде се Аустрија и Мађарска, затим Угарско (Мађарска) – хрватска нагодба 1868. Те године издат је и Краљевски рескрипт који је заменио Деклараторију. Српски проблеми се решавају у Пешти, одакле потиче и талас мађаризације.

Прокопије Ивачковић (1874-1879), митрополит карловачки и патријарх српски, Сабор је био изабрао за патријарха Арсенија (Стојковића) што Беч није потврдио. Изабран Прокопије, устоличен на Преображење, пензионисан 1879. Умро 1881. и сахрањен у Карловцима

Герман Анђелић (1881-1888), митрополит карловачки и патријарх српски, он и брат му Стеван, прота, подигли су гимназију у Карловцима. Српски црквено–народни сабор отваран и затваран на мађарском језику. Средином 1887. г. Хрватски сабор признао је Србима аутономију Карловачке митрополије у Хрватској и Славонији.

Георгије Бранковић (1890-1907), митрополит и патријарх српски, основао је за школе, Фонд св. Саве, као и Проповеднички фонд. Он је заслужан за градњу садашњег Патријаршијског двора у Карловцима (1892-4). Заоставштином Саве Текелије подигнут Богословски семинар, где су се бесплатно школовали сиромашни. Саграђен је и Народни дом. Преуређена је управа манастира, регулисане пензије свештеницима и удовама, уведена школска настава у Митрополији (1907).

Лукијан Богдановић (1908-1913), последњи је митрополит и патријарх Карловачке митрополије у Аустроугарској. Године 1907. донетје Апоњијев закон мађаризације, уведен је угарски језик у свим немађарским школама, да би се за 40 година сви не-Мађари мађаризовали, што је било зацртано још 1848/9. ставом о „јединственом политичком народу мађарском“. Улагао је у српске школе, обновио „Стефанеум“ за сиромашне ученике, основао Синодски фонд (1911). Синодални статут за школство. То све, и привилегије из 1690. укида Угарска законом 1912. Патријарх је на лечењу у аустријској бањи насилно завршио живот. Тело му је нађено у реци Ахи.

СРПСКИ АРХИЕПИСКОПИ И ПАТРИЈАРСИ

АРХИЕПИСКОПИ

1 Сава I (свети Сава), 1219-1233 (+ 1236)

2 Арсеније I Сремац, 1233-1263 (+ 1266)

3.Сава II, 1263-1271.

4. Данило I,1271-1272.

5. Јоаникије I,1272-1276 ( +1279)

6 Јевстатије I,1279-1286.

7 Јаков,1286-1292.

8. Јевстатије II, 1292-1309.

9. Сава III, 1309-1316.

10. Никодим, 1317-1324.

11. Данило II, 1324-1337.

ПАТРИЈАРСИ

1-12. Јоаникије II, 1338-1346-1354.

2-13. Сава IV, 1354-1375.

3-14 Јефрем, 1375-1380. и 1389-1390.

4-15. Спиридон, 1380-1389.

5-16 Данило III, 1391-1396.

6-17. Сава V,1396-1409.

7-18. Кирило,1409-1418.

8-19 Никои, 1418. – после 1435.

9-20. Никодим II, 1445-1455 (?)

10-21. Арсеније II, 1457-1463.

11-22. Јован, архиепископ… 1508…

12-23. Марко, митрополит… 1524…

13-24. Павле. митрополит смедеревски 1527-1535 (?)

14-25. Макарије, 1557-1571 (+1574)

15-26. Антоније, 1571-1575.

16-27. Герасим, 1575-1586.

17-28. Саватије, 1587.

18-29. Јеротеј, 1589-1590.

19-30. Филип, 1591-1592.

20-31. Јован,1592-1613.

21-32. Пајсије, 1614-1648.

22-33. Гаврило, 1648-1655 (+1659)

23-34. Максим, 1655-1674 (+1680)

24-35. Арсеније III, 1674-1690 (+1706)

25-36. Калиник I,1691-1710.

26-37. Атанасије I,1711-1712.

27-38. Мојсије, 1712-1726.

28-39. Арсеније IV, 1726-1737 (+1748)

29-40. Јоаникије III, 1739-1746.

30-41. Атанасије II, 1746-1752.

31-42. Гаврило II, 1752.

32-43. Гаврило III, 1755.

33-44. Викентије Стефановић

34-45. Пајсије II

35-46. Гаврило IV… 1758.

36-47. Кирило, 1758-1763.

37-48. Василије, 1763-1765 (+1772)

38-49. Калиник II, 1765-1766.

39-50. Димитрије (1920-1930)

40-51. Варнава (1930-1937)

41-52. Гаврило (1938-1950)

42-53. Викентије (1950-1958)

43-54. Герман (1958-1990; +1991)

44-55. Павле (1990- 2009)

45-56. Иринеј (2010- )