БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ПРАВОСЛАВЉА ПОД МЛЕТАЧКОМ ВЛАШЋУ

Кад је Карловачким (1699.) и Пожаревачким миром (1718.) цијела Далмација дошла под власт Млетачке Републике, потчинила је она све православне Србе на том подручју у црквеном погледу млетачком филаделфијском архиепископу. Тада је то био Мелетије Типалди (1685-1713). Њега су представници римокатоличке цркве, удружени са млетачком влашћу, ломили и коначно сломили да прими унију са римском црквом и помогне њихове прозелитистичке планове у Далмацији, у којој су млетачке власти већ чиниле вјерско насиље над Грцима и Србима. Провидур Петар Валијер је још у току рата донио одлуку 1686. да православне свештенике имају у будуће да постављају латински бискупи, које православни свештеници имају сматрати својим старјешинама. У многе православне цркве уношени су латински олтари (на Хвару, у Шибенику, Задру, Трогиру). Мелетије Типалди је 1690. званично прихватио унију. Велико зло било је на помолу.

Послије ослобођења Книнске крајине од Турака појавио се на том подручју из Босне избјегли православни епископ Василије. На молбу далматинских Срба поставио им га је патријарх Арсеније III за епископа. Настанио се у Голубићу код Книна, гдје му је од стране тадашњег провидура Данијела Долфина уступљена једна кућа и земља за издржавање. Међутим, томе се енергично успротиви архиепископ Мелетије и млетачка влада и убрзо нестаје сваког трага епископу Василију у Далмацији.

Мелетије Типалди је увидио да планове о унијаћењу православних Далматинаца неће моћи да спроведе без људи из тог народа. Зато је позвао к себи крчког калуђера Никодима Бусовића, који је тада био парох у свом родном мјесту Шибенику, човјека културног и способног, са великим угледом у народу, и предложио му да га рукоположи за епископа и постави за свог замјеника у Далмацији. Никодим о томе одмах обавијести свога крчког игумана Јосифа, а овај патријарха Арсенија III, који се тада налазио већ у Угарској. Патријарх је дозволио да Никодим постане епископ с тим да ће га он хиротонисати. Међутим, Типалди је политичким разлозима убиједио Бусовића да није могуће да он као млетачки поданик буде рукоположен у страној држави и приволио га да га он хиротонише. То је обављено 24. јуна 1693. Латински бискупи пишу да је Бусовић прије хиротоније исповједио римокатоличку вјеру, иако један од њих касније пише да је Типалди био ,,преварен притворним исповиједањем вјере”. Премда нису знали за ма какво исповиједање вјере, крчки калуђери су примили епископа Никодима Бусовића с великим неповјерењем. Одмах су написали писмо патријарху Арсенију III и послали га по двојици калуђера. Патријарх се љутио што је Никодим хиротонисан у ,,туждих странах”, али је савјетовао манастирском братству да буде с владиком у миру. Тада је и Бусовић лично ишао к патријарху и свакако му све искрено и потанко изложио. Како је имао препоруке ,,од сердара и од све крајине и поглавара далматинских”, патријарх га потврди за епископа далматинског. Вративши се од патријарха, Никодим Бусовић, који се обично сам називао ,,епископ крчки”, отпочео је уређивање своје епархије потпуно самостално, не обазирући се више на унијатског млетачког архиепископа. Међу свештенством је заводио ред и дисциплину, обновио манастир Драговић, унапредио Крку, код цркве св. Јована у Брибиру саградио мали манастир, на коме се мјесту и данас налази ,,Бусовићева кула”, а како је стекао поштовање и локалних политичких власти, успио је да се изда одлука о слободном исповједању вјере и православног богослужења у Шибенику, што је изазвало оштру реакцију шибенског бискупа Калигарија. На основу препоруке провидура Моћенига и Занеа млетачки сенат је 11. новембра 1702. признао Бусовићу духовну власт над православнима у Далмацији и за његово издржавање додијелио му посјед у Биљанима.

Стање далматинског народа под новом влашћу било је необично тешко и за овај ратнички народ понижавајуће. Народни зборови (лиге), који су раније били органи народног самоуправљања, као израз народне воље, сада су ограничавани обавезним присуством представника млетачких власти, који су им наметали своју вољу. Република је освојено подручје прогласила за власништво државе, за ,,земљу принципову”. Држава даје земљу народу само на уживање, а не у власништво. Зато, кад неко умре без законитог насљедника, његова земља поново припада држави. Умјесто раније народне одбране заведене су регуларне групе које је требало издржавати. Године 1690. заведено је убирање десетине (дециме), најприје само од жита, а затим од свих пољопривредних производа. Заведени су кулук и работа. Ратнички Срби који су одвајкада навикли на економску слободу сада су били притиснути феудалним дажбинама, које су биле даване у закуп и убиране често на најбезочнији начин, при чему је онима који нису имали новца одгоњена стока, одузимано скупоцјено оружје и алати. Најболније је у томе било што су десетину узимали у закуп и поједини народни старјешине. То је доприносило њиховом богаћењу, концентрисању земљишних посједа у све мањем броју посједника, а тиме и друштвеном раслојавању српског народа.

Овакво стање биједе и понижења изазвало је народни отпор. У Буковици, Котарима и биоградском приморју букнула је 1704. отворена буна којој је био вођа поп Петар Јагодић-Куриџа, парох Петрове цркве у Биовичину Селу. Устаници су нападали скупљаче дециме, али и све оне који су оклијевали да приђу устанку, палили им куће и одузимали имовину, забранили одвоз намирница у Задар итд. Генерални провидур Марин Зане је вјештом тактиком парализовао устаничку акцију, обећавајући да ће се оправдани народни захтјеви испунити и без буне. Вријеме преговора послужило је за хватање вођа устанка и обезглављивање народног отпора. Вође устанка су кажњени најтежим казнама. Куриџа је допао тешке тамнице у којој је издржао пуних четрдесет година. Пуштен је 1746. слијеп и готово непокретан. Послије три године умро је у Задру.

Још се ова буна није ни стишала, дође 1705. до новог устанка у Цетинској крајини због тога што је нови провидур Бустино Рива наређивао да српски епископ Никодим Бусовић не смије постављати свештенике без одобрења латинских бискупа. Вођа устанка у коме је узело учешћа 7.000 наоружаних Срба био је драговићки калуђер Исаија. Мећутим, и ова буна је била у крви угушена. Калуђер Исаија је био отјеран на доживотну робију, а епископ Никодим је прогнан из државе. Отишао је у Свету Гору, а отуда на хаџилук у Палестину. На многе његове молбе коначно му је дозвољено да се врати под условом да се не смије мијешати у послове далматинског епископа, јер му је то Мелетије Типалди забранио. Бусовић је и на то пристао. Носталгија за родном Далмацијом била је од свега јача. Дошао је у манастир Драговић, а затим је саградио кућу у Врлици, гдје се лијечио у болести. Предосјећајући да му се приближава смрт, Бусовић је прешао у свој постриг, манастир Крку, гдје је и умро 20. децембра 1707. и сахрањен у манастирској цркви.

У вријеме управе епископа Никодима Бусовића црквеним животом православних Срба у сјеверној Далмацији, пребјегао је 1695. у јужне предјеле млетачке Далмације херцеговачки епископ Саватије Љубибратић, који је и од млетачке владе добио одобрење да може вршити црквену јурисдикцију у тим предјелима. Настанио се најприје у Чардаку а затим у Топлој код Херцегновог. Срби сјеверне Далмације, оставши сада без свога епископа, замолили су епископа Саватија да и њих прими под своју јурисдикцију. Њихова жеља се могла остварити, јер је на мјесто провидура Бустина Риве дошао толерантни Вендрамин. Србима је лакнуло. Имали су свог епископа и релативан црквени мир. Али, за кратко. Нови задарски надбискуп Вићентије Змајевић, човјек великих способности али и велике нетрпељивости, окомио се свом снагом на православне. Одмах по његовом доласку (1713.) православним свештеницима је наређено да не могу вршити службу без одобрења латинских бискупа, а православним Скрадињанима забрањено зидање нове цркве. Народ се поново узнемирио. Моралну подршку дао му је пећки патријарх Мојсије Рајовић, који је обилазећи западну Босну свратио и у манастир Драговић, одакле је упутио писмо епископу Саватију и народним првацима. Овај моменат и нови рат са Турцима зауставили су Змајевићеву прозелитистичку агресију, али само привремено. Послије Пожаревачког мира (1718.) она ће опет ојачати.

Како је у то вријеме умро епископ Саватије, преузео је управу ове епархије његов синовац архимандрит Стефан Љубибратић, кога је патријарх Мојсије са знањем далматинског млетачког провидура завладичио на Сретење 1719. Нови епископ се настанио у манастиру Драговићу. Провидур је поклонио њему и манастиру доста обрадиве земље око манастира и кућу епископа Никодима Бусовића у Врлици. Епископ Стефан је одмах почео да обилази епархију и у Книнском Пољу је одржао скупштину са свештенством ради учвршћења дисциплине и пастирске ревности. Док су млетачке локалне власти биле задовољне радом епископа Стефана, надбискуп Змајевић је енергично устао против њега и тражио од млетачког сената да се Љубибратић одмах уклони из Далмације. У свом спису Огледало истине, који кипти од мржње против Срба и њихове вјере, Змајевић приказује углед и ауторитет епископа Стефана међу Србима: ,,… Обилазио је гордо провинцију са српским отровима у рукама да их шири на штету вјере. Богата и арогантна момчина истицао се као неки владалац, издавајући апсолутним господарством законе и налажући терете на биједни народ. Све је трпио потиштен народ, јер је одан до обожавања новом митрополиту, на кога је гледао као на неко божанство, које има у рукама награду и казну. И сама простота католичких тежака заносила се гледајући величанство и достојанство његово, и као да им је годио овај варљиви изглед…” Иако је учени професор падованског универзитета, поунијаћени Грк Никола Пападопули, доказао лажност Змајевићевих оптужаба према којима је ,,српска вјера гора од анабаптиста, једнака донатистима и друг иконокласта, и гора од свију других јеретика, који су лајали против неба, она је такођер друг и оригениста”, иако се Моћениго заузимао за Љубибратића, све је било узалуд. Моћениго је 1721. смијењен, а на приједлог новог провидура Диједа издао је Сенат 11. априла 1722. дукал на основу кога је епископ Стефан Љубибратић прогнан из Далмације. Прешао је у Медак у Лици, одакле је до 1725. водио бригу о цркви у Далмацији. Тада је изабран за епископа костајничког.

Змајевић и његови сарадници су сматрали да су сада близу циља. Међутим, обезглављени народ се окупио око својих манастира, сакупио сву своју снагу и дао неочекивано снажан отпор и из своје средине избацио новог вођу тог отпора. Био је то млади бенковачки парох Симеон Кончаревић. Он је 1731. са знањем и одобрењем провидура Вендрамина сазвао у Бенковцу скупштину српских делегата из цијеле Далмације и Боке Которске. Скупштина је у присуству владиног изасланика донијела резолуцију од шест тачака, у којој се изражава непоколебљива оданост православној вјери, не признаје се власт латинских бискупа над православнима, а православним свештеницима се забрањује свака заједница у богослужењу са римокатолицима, због разлике у догматима, и напосљетку се захтијева да се Србима дозволи избор новог епископа.

Бенковачка скупштина имала је у историји далматинских Срба огроман значај. Она представља почетак једне организоване борбе у којој подједнако учествује клир и народ. Она нема више локални и оружани карактер као буне попа Куриџе и калуђера Исаије, већ је израз општег народног отпора који тиме добија на снази. Углед Симеона Кончаревића је нагло порастао. Црногорски митрополит Сава Петровић произвео га је 1735. за протопопа, чиме је и формално постао првак далматинског свештенства са којим је упорно тражио да им се постави епископ. Против српских настојања поново се дигао надбискуп Змајевић, који је добио подршку новога далматиског провидура. Латински бискупи су поново добили право да надгледају православне цркве и постављају православне свештенике. Сенат се колебао. Бојећи се народне буне, одобрио је 1736. да Срби могу себи да изаберу епископа, али кад се томе успротивио Змајевић, одлука је повучена. У Далмацији је стање било очајно. Провидур је чак наређивао да се руше неке православне цркве, поједини Срби су почели да се селе у Аустрију, а други су били спремни на буну, од чега их је задржавала само присебна тактика проте Кончаревића. У овом наелектрисаном времену, кад су православни свештеници трпјели прогоне и тамнице, кад је млетачка власт сваки час мијењала свој однос према Србима, а Змајевић већ предвиђао ликвидацију православља у Далмацији, јер је поново потврђена наредба о потчињавању православних свештеника и вјерних латинским бискупима, састадоше се Срби 1750. на Далматинском Косову и изабраше свога обудовјелог проту Симеона Кончаревића за епископа далматинског. По благослову пећког патријарха Атанасија хиротонисао је Кончаревића у Требињу 1751. дабробосански митрополит Гаврило са још два епископа. По мјесту свог избора Кончаревић се често називао ,,косовски владика”.

Епископ Симеон Кончаревић се настанио у Бенковцу и тихо отпочео свој рад на организацији цркве у сјеверној Далмацији, коју је подијелио на пет протопопијата. Архимандрита крчког Никанора Рајевића одредио је за свог егзарха. Настојао је да се у свакој већој парохији отвори школа. Да би и са политичке стране легализовао свој положај затражио је од Сената потврду свог избора. У Задру је 1752. разговарао са провидуром и увјеравао га да његов избор није у супротности са интересима државе и молио га да га препоручи Сенату за потврду. Међутим, провидур му је одузео архијерејску грамату, а Сенату предложио да се Кончаревић ухапси. Бојећи се народне буне, Сенат није усвојио овако груб прогон Кончаревића, већ је почетком априла 1753. наредио да се он на мудар начин уклони из Далмације. Заиста, Кончаревић је морао да 19. априла 1753. пређе границу и да се настани у Лици, у Попини више Зрмање. Отуда је преко свог егзарха Никанора Рајевића управљао четири године црквом у Далмацији. Молио је млетачке власти да му дозволе повратак у Далмацију, макар и не вршио епископску власт, већ само да борави у једном од тамошњих манастира, али све је било узалуд. Зато је Кончаревић морао да предузме нешто сасвим друго. Крајем јула 1757. отишао је са једном групом далматинских Срба, у којој је био и његов син Игњатија и смоковићки свештеник Лазар Вујиновић, у Русију. Млетачка Република је овај његов поступак схватила као непријатељски акт против државе, те га је 1759. прогласила државним издајником и забранила свако одржавање везе с њим.

Кончаревић је по доласку у Русију упознао руску владу с положајем Срба у Далмацији, на основу чега је влада интервенисала код Републике преко свог посланика у Бечу. То је прилично утицало на развој догађаја. Године 1762. владика Кончаревић и свештеник Лазар Вујиновић пођоше преко Беча према Далмацији, али је само поп Лазар дошао у свој Смоковић, док се владика морао да задржи у Попини и Грачацу, одакле је кришом долазио у манастир Крупу. Како је Кончаревић тада организовао нову групу исељеника у Русију, међу којима је било и турских и аустријских поданика, негодовале су против њега и турске власти из Босне и аустријске власти Карловачког генералата, те је он протјеран из Лике. Отишао је поново у Русију одакле се више никада није вратио. Умро је 26. августа 1769. у кијевском Петропавловском манастиру. Прије смрти довршио је своју историју српског народа и цркве у Далмацији, коју је Милаш назвао Љетопис грађанских и црквених догађаја. Милаш је у овом спису видио ,,право благо за далматинску прош-лост” и обилно га користио у свом капиталном дјелу Православна Далмација.

Послије одласка епископа Симеона Кончаревића у Русију обраћали су се православни Срби из сјеверне Далмације у духовним стварима митрополиту Црне Горе или епископима горњокарловачким који су понекад у својој титулатури помињали и Далмацију. Административне црквене послове у Далмацији водио је архимандрит Никанор Рајевић. Послије његове смрти (1770.) водио је црквене послове крчки игуман Никанор Травица, а од 1778. постао је ,,властниј архимандрит и церковниј управитељ” Никанор Богуновић. Отпорност далматинског свештенства и народа, емиграционо расположење и руско интересовање за судбину Срба и православља у Далмацији учинили су да је Млетачка Република коначно 1780. била приморана да изда закон о слободи православне вјере у Републици. Благодарењима која су том приликом одржана у далматинским православним црквама завршио се један болни период у животу далматинских Срба.

Одмах послије проглашења новог закона Цариградска патријаршија је већ 1781. поставила у Млецима Софронија Кутавали за млетачко-далматинског епископа, а овај је 1783. именовао Богуновића за свог викара у Далмацији. Тако је православна Далмација добила свог надлежног епископа, а радом његовог викара почела је обнова црквеног живота запарложеног у дугим и тешким борбама за вјерски опстанак.

Преткрај управе архимандрита Никанора Богуновића вратио се у Далмацију послије својих дугих путовања и дужег боравка у Русији архимандрит Герасим Зелић, пострижник манастира Крупе, човјек способан, али уз то амбициозан и претенциозан, због чега је дошао у сукоб са Богуновићем, те је хтио да опет напусти Далмацију. Али, како је Богуновић ускоро умро, остаде Зелић у Крупи. Године 1794. изабере га крупско братство за свог старјешину, а 1796, изаберу га представници манастира и свештенства код цркве св. Ђурђа у Книнском Пољу за генерал-викара у Далмацији. У то вријеме Далмација је промијенила господаре. Године 1797. коначно је пропала Млетачка Република под ударцима Наполеонове војске. Према одлукама мира у Кампоформију (18. октобра 1797.) припале су Истра, Далмација и Бока Которска Аустрији.

За вријеме аустријске управе Зелића је узнемиравао нови супарник, Симеон Ивковић, који, иако није бирао средства, није успио да постане далматински епископ, па чак ни генерални викар. Зелић је и даље управљао епархијом, успоставио везу са митрополитом Стефаном Стратимировићем, коме се додуше и далматинско свештенство обраћало жалећи се на Зелићеву строгост. Стратимировић је покушавао да Далмацију припоји Горњокарловачкој епархији, али Аустрија то није одобрила.

Послије Наполеонове побједе над руском и аустријском војском код Аустерлица (1805.) морао је аустријски цар Фрањо И да уступи Далмацију Наполеону. Након три године (1808.) пала је под Французе и Дубровачка Република.