Црквени живот

Све до реформи сераскера Омер-паше Латаса 1850. године, познатијег као „гуја“ или „ђаурпаша“, на територији Босне и Херцеговине православни Срби нису смјели подизати своје цркве и богомоље на видним мјестима и од чврстог материјала. Пашин програм реформи био је укоријењен у општим токовима планиране модернизације Османског царства, али је дјелимично у његовом опхођењу према православнима било и онога од старе вјере православне којој је раније припадао као исламизовани Србин, на крштењу Михаило – Мићо Латас, родом из Јање Горе код Плашког.

Прије тога материјални оквири богослужбеног живота православних били су веома скромни и омеђени наметнутим стијешњеним друштвеним околностима. Постојале су „ћелије“, односно „чадори“ који су се постављали на нарочито одређена зборна (саборна) мјеста, тзв. „молитвишта“. Савремени описи свједоче да су то биле покретне цркве, односно платно које се пребацивало у виду шаторског крила преко дрвеног склопа, што је требало да заштити свештеника, затим антиминс и часне дарове од евенуалне елементарне непогоде. Занимљиво да на неким сачуваним књигама штампаним у првој половини XIX вијека имамо записе који свједоче управо о припадности таквим покретним богомољама. Такав је случај са Служебником из Црквине код Шамца штампаним 1838. године на коме стоји: „Ова књига ћелије Црквинске“. На исто вријеме се односи и запис „Сија књига ћелије градачке“ из 1845 године који стоји на Јеванђељу штампаном у првој половини XIX вијека. Многи фанатизовани муслимани су настојали да ометају богослужење и при овако скромним материјалним оквирима вјерског живота својих православних комшија. На тужење свештенства, конкретно у Црквини, султан је 1847. године издао ферман, насловљен на босанског валију Мехмед Тахир-пашу, којим се допушта слобода „да се у кућама митрополита и свештеног сталежа може – не дижући превише гласа – еванђеље читати; надаље, да им се не може и не смије – ако се није дизао превише глас и правила бука – под изликом: ви сте на скривеном мјесту у соби вашег стана литургију и еванђеље читали, кандила вјешали и свијеће палили, столице постављали, слике вјешали и застор метали, тамјан палили и кадионицом махали – од стране валија, заповједника нити осталих чиновника моје велике државе, вршењу њихових вјерских обреда сметати, поготову кршећи шеријатске прописе“…

За овакве богомоље народ сјевероисточне Босне је сплео читав низ предања, о томе како оне прелијећу, нестају, како прелазе преко брда, плове низ ријеке, итд. Једноставно, призори који су настајали из чињенице да су те богомоље биле покретне подстицале су народно стваралаштво да плете легендарна казивања.

Темељни документ који је свједочио исправност постављања дотичног свештеника на неку парохију била је синђелија. У њој је Епископ укратко објаснио подобност кандидата, дајући препоруку становницима одређене парохије да издражавају свога духовника. Једна од старијих познатих јесте синђелија свештеника Томе Протића издата у Власеници 8. јуна 1723. године. Зна се за свештеника Симеона Јовановића из предјела градачачког да је имао синђелију од митрополита зворничког Герасима за парохију црквинску, а доцније и милошевачку. Синђелија није имала неку строгу дипломатичку форму, садржавала је име Епископа, рукоположеног свештеника, мјесто у коју се додјељује на службу.