Просвјета и школство

О српским школама као училиштима у модерном смислу те ријечи који кумулише наставни план и програм, учитеља, учионицу и часове може да се пише и говори тек од прве половине XIX вијека. Манастири зворничко-тузланске митроплије као духовни центри православља имали су важну улогу у прошлости српског народа. У манастирима су се описмењавали дјечаци, који су се потом опредјељивали једни за монаштво, други, опет, за парохијску свештеничку службу, а трећи, опет за учитељску службу. Почетком друге половине XIX вијека у манастиру Тавна је био активан учитељ Јосиф Поповић. Зна се да је око 1853. године Министарство просвјете Кнежевине Србије слало уџбенике за манаситр Папраћу. У манастиру око 1870. дјецу подучава учитељ Вук Орић.

Тешањ је био српски трговачки, културни и просвјетни центар још од прве половине XVIII вијека. Неки обрасци просвејтног рада постојали су тамо и привлачили су Србе из околине (Озрена, сјеверне Босне, Посавине, долине Спрече, итд). Сачувао се запис који нам говори о старијем школском „систему“, али и о учешћу дјевојака у њему. „Писа ученик, дјевојка Тарса, шћер Јована Атанасића из Тешња касабе“. Тарса (или Перса) се школовала захваљујући подршци и старању богатог оца.

У Зворнику је српска школа јако активна у првој половини XIX вијека. Тамо је учитељ Живко Марковић који се 1818-1819. потписује као као „учитељ зворничке вароши“ или као „наставник јуности во училишту јуности зворничкој и окрестним странам“. Из истог времена датирају школе у Бјељини, Бродцу, Стрмници код Власенице (у Бирчу), Кладњу, Грачаници, Модричи, Градачцу, Врањаку, Дугом Пољу…

Живко Црногорчевић пише у својим мемоарима и оставља нам слику типичног училишта средином XIX вијека: „Учили смо у једној приземној кући поред које је била друга соба која је служила за богомољу. У соби гдје смо учили бијаху иза пећи долафи на којима је учитељ спавао. Соба је била асуром застрта, по којој смо ми прекрштених ногу сједили, па књиге пред собом на поду држали и тако учили“.

У Тешњу је учитељ Стево Петрановић (1835-1913), родом из Дрниша у Далмацији, помијерао границе културног рада и дјеловања своје струке. Наиме, он је 1865. године организовао прву позоришну представу у Босни и Херцеговини која је приказана у подруму православне богомоље, а у питању су били комади: Шилерови „Разбојници“ и Хебелова „Јудита“.

Епископи „фанариоти“ бринули су се за просвјећивање повјерене им пастве. Архивска грађа коју је објављивао Светозар Душанић свједочи о активности дабробосанских Митрополита Дионисија I (1856-1860), Игнатија II (1860-1868) и Митрополита зворничког Агатангела (1848-1861) на пољу организовања школа, набавке књига и тежњи за образовањем народа. У писму (синђелији) о рукоположењу свештеника Марка Лукића 17. јуна 1852. године за пароха у Босанској Бијелој Митрополит Агатангел прописује свештенику и одређене учитељске дужности, односно да се код њега уче дјеца и то „не само из вашег села, него и из других села да долазе дјеца да уче, то је моја највиша жеља, да ваша дјеца у сокаку не скитају“.